Ђулићи су прво песничко остварење Ј. Ј. Змаја. Они су песников "разговор са срцем", песнички дневник његове узнемирене душе. Настајање песама из овога циклуса започело је са његовом љубављу према девојци Ружи Личанин, по чијем се имену да закључити како је и наслов дела симболичан: ђул, турска реч и значи ружа, миришљави цвет. Према томе на све његове песме треба гледати као на цветове његове душе. Песме су ђулићи, али и ближњи са којима је био неизмерно срећан: жена и деца. Пошто су за кратко време сви помрли, дитирамбично стање душе се преобразило у елегично, а ђулићи су постали његови увеоци, извор његових тугованки.
Пре него што ће се појавити љубав, постојали су само "мрачни, кратки
дани", постојали су "на небу облаци на срцу камење". Са љубављу све се
изменило: дошла је љубав, срећа, занос душе и отвореност према свету.
А све је почело као романса срамежљивог заљубљеника, као одјек
патријархалног устручавања и младалачке чедности, као неодољива
привлачност једне девојке која његује његову сестру. Међутим, временом,
његова срећа се све више уобличава, увећава и средиште његовог певања
постаје управо она, пред којом се толико колебао и устручавао. Вољено
биће је сада поред њега; оно испуњава његову јаву и сан. Кад она спава и
сања, светли као месечина. То светли њен несвесни благи осмех,
њена душа која се у сну опушта и сања нешто лепо. Она је његова:
снага, дика, лане, благо, душа... И чини му се да је свако од ових имена
немоћно и недовољно као значење да изрази оно што он осећа. А он би
хтео свеобухватну и непоновљиву реч - најлепшу и најмоћнију реч,
јер њена функција не би била да изрази само његово осећање, интензитет
тога осећања и свеукупан његов однос према њој, него и њену природу,
сва она својства која је одређују и без којих се она не би могла ни
замислити.
Када спава, она постаје његово сунце; изнад ње је "од бисера грана", а
успављују је "сићани славуји" својим "свиленим гласом". Змај очевидно
романтизује своју љубав и драгу, сликајући је као непоновљиву и идеалну.
Да би касније у 14. "ђулићу" све попримило димензију помахниталости и
распамећености од заноса и унутрашњег пијанства, питајући се да ли је то
јава или сан. Све му личи на "плетисанку" коју он у обичној песми и
обичним речима не може да изрази.
Циклус "Ђулићи увеоци" тематски је много шири, емотивно разгранатији,
дубљи по свом смислу и јачи по својим уметничким вредностима. "Ђулићи
увеоци" за тему имају: болест вољене жене, лажну наду у њено оздрављење,
њену смрт и нестанак деце. Туга, бол и патња потиснули су ранију
дитирамбичност. Уместо кратког стиха који подсећа на жубор, скакутање
или лептиров лет: "Ала је леп овај свет", јавиће се тежак од бола и
неспокоја стих: "Болна лежи, а нас вара нада оздравиће, оздравиће
млада!" Уместо смрти која предстоји вољеној жени он ће јој понудити
визију живота, слику умишљеног идиличног излета у природи, на Фрушкој
гори; у сликама које су утопија њеног срца, предочаваће јој: пролеће,
сунце, "у лугу славује", "јагоде и цвеће", одмарање у хладовини, воду са
бистрога извора која крепи и здравље враћа, пењање на вис са којега се
виде поља. Она након тога утешног монолога над својом главом, као да се
уморила од замишљеног хода и среће, па је склопила очи и почела да тоне у
предсмртни мир.
Пођем, клецнем, идем, застајавам...
Једна од најуспешнијих Змајевих песама из овога циклуса је она под бројем IV чији први стих гласи: "Пођем, клецнем, идем, застајавам..." У овој
песми изразито елегичној ритам је сав у знаку бола и панике. Глаголи на
почетку песме : пођем, клецнем, идем, застајавам - дати су у асидентском
низу, упућују на унутрашњи немир. Преостали глаголи: задржавам, јурим,
безим - још више наглашавају унутрашњи немир и хаотизам тј. панику која
долази од помисли на оно најгоре - на смрт. Примећујемо да су глаголи
трајни, у презенту, и да као такви остављају утисак свевременог немира и
очаја - у свести читаоца увек се то доживљава као садашњи тренутак.
Али, међу тим глаголима има и један тренутни глагол - клецнем, а што се
доживљава као тренутна парализа, нешто као психолошка блокада која
долази од тренутне помисли да ће она умрети. Дакле, увек када провали
мисао о смрти, биће доживи психички удар, праћен сазнањем да ће, кад је
то најпотребније дете и он остати сами. Уплашен тим сазнањем он би да
заустави врема, да одложи њену смрт: "Шеталицу задржавам". А кад већ то
не може - време и мимо тога неумитно тече - он би да побегне од те
апсурдне ситуације и тог поражавајућег сазнања: "јурим, бежим ка'
очајник клети." У овим глаголима садржан је највећи степен очаја и бола,
исказан на визуелан начин. На крају ове строфе чује се и глас: "Не сме
нам умрети!" који ће се као рефрен јављати још два пута на крају сваке
строфе. Зашто: "Зборим речи, речи без памети?"
"Без памети" зато што их изговара човек у кошмарном стању и што су израз
његовога безнађа: прижељкује нешто што је без икаквог изгледа на
остварење. Управо почев од овог стиха започиње други уметнички поступак у
исказивању бола и очаја - ређање акустичних слика, градацијски
распоређених:
"Вичем Богу,
Вичем правди,
Анђелима,
Вичем земљи,
Вичем себи!"
Песник увиђајући узалудност свих обраћања молби и проклињања - окреће се
себи и својој свести и лекарској немоћи, питајући се, а уједно и
прекоравајући себе: "Зар јој немаш лека?" Као да оптужује себе за своју
немоћ, њену болест и смрт. Обраћајући се себи, он се уствари обраћа
човеку, лекару, знању. На једној страни је природа, универзум и његова
равнодушност према свему што је људско, емотивно и мислеће, а на другој
страни је човек, смртан, сам у свом болу, немоћан да било шта учини у
своју корист. Да је баш тако показује и песма Ђуре Јакшића "На Липару".
Извор: Знање
