Патак и жабе

Ако сте докони

прочитајте ово:

патак украј баре

држао је слово.

Слушале га жабе

велике и мале,

слатке су му речи

једва дочекале.

Говорио патак

о врлини мира

и да нико никог

не треба да дира.

Свако има права

да слободно живи,

не сме тлачит' оне

што му нису криви.

Слога, мир и љубав

благослов је прави,

зато нека нико

никога не гњави.

Слушале су жабе

ово красно слово,

кад патак ућута,

десило се ово:

Један жабац мали

поближе је стао, -

а патак га зграби,

па га прогутао.

Из овог се нешто

и научит' даде:

хуље лепо зборе,

ал' нитковски раде.

Концерт

На овој је слици

једна вешта рука

нацртала мачке

целог комшилука,

како држе пробу

свог красног маука.

Витлају се чиле

од крова до крова,

раскидају санак

земаљских синова, -

ту ти има разних

и чудних гласова.

Ту ти има скале,

триле свакојаке, -

но, сачувај, Боже,

хармоније таке!

Али цртач мора бити

баш ђаволан прави,

јер ено пред мачке

још и ноте стави.

Тим је хтео на слику

шалу да намота, -

ко, бајаги, мачке не би

умеле без нота!

Позив у комендију

Јављамо ти ја и Мија:

сутра биће комендија.

Нека дође коме прија

каламандарија.

У трумбету ја ћу свират',

Кастор ће ми секундират.

Малог мопса већем уче

да скакуће кроз обруче.

Стевица ће памук јести

па из уста траке прести.

Анђелија биће дама

у дугачким хаљинама,

па ће играт' на штулама.

Андрија ће бити деда,

брада ће му бити седа,

па ће да нам приповеда

о зеленом жапцу,

о црвеном врапцу.

Јоја ће се пајац звати,

- он се уме преметати.

Крајцара се плаћа само,

пожури се док имамо

још седишта,

- лутка неће платит' ништа.

Ветар

Ја сам ветар, дижем прах,
зар вас није, децо, страх?!
Сад сам дете ко и ви,
па ћарлијам којегди;
сад сам вихор, момче холо,
играм коло наоколо;
сад вам цичим као гуја,
сад сам ветрић, сад олуја.
Затворите прозор, врата
да вас ветар на замлата!
Ја сам ветар, дижем прах,
зар вас није, децо, страх?!

Аца гушчар

Још сам нејак, још сам мали,

зато су ми гуске дали

да их чувам, бригу моју,

да остану све на броју.

Ако будем добре среће,

па кад будем момче веће, -

тад ће чуват' браца Аца

чопор свиња и прасаца.

Нека, нека, Бог ће дати,

још ћу и то дочекати

да протерам кроз долове

саме краве и волове!

Мали филозоф

Љуљао се, љуљао
наш весели друже,
наједаред, - ето ти га,
прекину се уже.

Том колачу, верујте,
није се ни надо;
да је било мало више,
и већма би страдо.

Ал' он зато не плаче,
филозоф је прави,
седећ' мирно на земљи
чешка се по глави.

Наш јунак

Погледајте амо,

децо, са свих страна,

ето, то је наш чувени

јунак од мегдана.

У руци му копље,

коме нема пара

(ништа зато ако је

оклагија стара).

О бедру му сабља,

ни њој нема мане

(случајно је опасао

сад са десне стране).

На глави му клобук,

с њиме парадира

(на слици се не види

да је од папира).

И трумбету има

кад треба да свира

(док не стекне своју чету

сам се егзерцира).

На авану стоји,

на све стране варда, -

ко га пита, одговара:

"Ја сам аван-гарда!"

Добри суседи

"Добар вече, суседице!

Ух, ала сам жедан!

Би л' ми дала мало воде,

само гутљај један?"

"Хоћу, хоћу, - драге воље,

вода није скупа.

Кад си жедан, ево ти је,

ево цела ћупа."

"Хвала, хвала, суседице!

Е, баш се разблажи'.

Кад вам од нас што затреба,

само мени кажи."

Бродари на везаном чамцу

"Збогом, мајко, ми идемо!" -

"Ако бог да тако?" -

"У Азију, у Африку

и још даље малко.

Збогом, мајко, лађа с' креће!

Ми смо сад бродари.

Што је море тако плитко,

то ништа не мари.

Из Азије донећемо

датула, смокава;

из Африке једног малог

тигра или лава.

Где најлепшег буде цвећа,

узбраћемо стручак,

вратићемо с' јоште данас -

и то баш на ручак."

Ала су то грдне муке...

Ала су то грдне муке,

тако гледат' у јабуке!

Јабуке су тако близу,

само уста да загризу.

А лепе су, румене су,

а слатке су, медене су,

само руке да су дуже, -

кад би могле да се пруже!

Или да је трска кака

ил' удица и пецаљка, -

или ветар да насрља

па да коју докотрља.

Ала су то грдне муке,

тако гледат' у јабуке!

Врабац и мачка

"Где ћеш, врапче, зимовати?"

- пита мачка врапца стара.

"Овде, онде, -

туда, свуда!"

- тако врабац одговара.

"Где ћеш, врапче, данас ручат?"

- пита мачка врапца стара.

"На крај шора,

наврх ора!"

- тако врабац одговара.

"А где ти је конак, врапче?"

- пита мачка врапца стара.

"Шта те брига?

Погоди га!"

- тако врабац одговара.

"Знаш ли, море, зашт' те питам?"

"Јер си мачка, а ја птица!"

- То је реко

па утеко, -

оста мачка тужна лица.

Аратос такве љубави

Сестра Јеца

и њен братац Неца

добили су зеца.

Сестра Јеца

и њен братац Неца

баш су луда деца!

Већ не знају шта ће с њиме

у вел'кој радости;

вуци тамо, вуци амо, -

пуцају му кости.

Зеца воле, - али како?

да је зецу наопако:

братац за реп вући стаде

да му воде даде;

за уши га вуче сека

да му даде млека.

Тешко зеки кад је пао

у те четир' шаке! -

па се мора ратосиљат

и љубави таке!

Магарац и фрула

Погледајте нашег малог Ђурицу,

од трске је направио фрулицу.

Свирао је лепо, ситно, шаљиво,

а магарац слушао га пажљиво.

Ђурка мисли магарцу се прохтело

па би и он да посвира весело, -

ту му радост закратити не хтеде,

пружи фрулу, магарац је - поједе!

А по томе закључити ваљда смем

да магарац не ужива ни у чем.

Магарац се не зна лепше провести,

он презире што не може појести.

Жаба чита новине

Седи жаба сама

на листу локвања,

од жаркога сунца

штитом се заклања

Да новине чита

то вам слика каже

ал' не мож' да нађе

што јој очи траже.

Знате већ о чему

жабе бригу воде:

хоће ли се скоро

одселити роде.

Како је жабац стекао бркове

Жапчева је жалост стара

и голема,

што на телу свом ниједне

длаке нема.

Ал' једаред, после таквих

брига многи',

приближи се један паук

дугоноги.

Сад ће му се испунити

жеља пуста,

те паука одмах зграби

- па у уста!

С обе стране ноге вире

паукове, -

поносито жабац суче

брке нове.

Дете и лептир

Дете

Лептирићу, шаренчићу,

ходи к мени амо!

Ево имам лепу ружу,

омириши само.

Лептир

Ја бих дошо, ал' се бојим

какве игле клете.

Стиснућеш ме, пробошћеш ме,

п' онда збогом, свете!

Дете

Нећу, лепко, нећу, лепко,

живота ми мога.

Само хоћу да избројим

кол'ко имаш нога.

Лептир

Е, па то ти могу казат'

и издаље малко:

лептир има шест ножица.

- А сад збогом, ранко!

Ево наших ласта

Ево иду, као звани,

наши лањски сукућани.

Ево наших ласта мили',

баш смо вас се зажелили.

Ход'те ход'те, птице вите,

да с' од пута одморите!

Ход'те, ход'те, гости моји,

ваше старо гнездо стоји!

Порушит' га нисмо дали,

ми смо вам га сачували.

Не идите другој страни,

ход'те к нама ко и лани!

Под нашим је кровом мирно,

нико није у вас дирно.

Ми певамо и играмо,

ал' се никад не свађамо.

Живећемо у радости, -

добро дошли, наши гости!

Мали див

Ја сам сада највећи

у свој околини,

сви сте моји дечаци, -

тако ми се чини.

Има људи високих,

ал' оваквих нема:

и мој отац сад би ми

био до колена!

Поп'о сам се на дрво, -

то је цела тајна,

ал' та моја висина

неће бити трајна.

Морам сићи, гладан сам,

крај ће бити хвали,

па ћу опет, ко и пре,

бити дечак мали.

Чупоглавац из кутије

Отворише кутијицу

Јањица и Ната

коју им је са вашара

синоћ дон'о тата.

Из кутије искочио

чупоглавац мали

па је стао ко да пита:

Но - што сте ме звали?

"Звали смо те - да нам певаш",

хтеде рећи Јања,

хтеде рећи, ал' не може

од тешка смејања.

А Ната би радо рекла:

"Ја те нисам звала!"

Ал' од страха стисла јој се

та усташца мала.

Зашт' је војска ућутала

Играла се деца мала

боја и војника,

а у боју има увек

вике и усклика.

Душмана су надјачали,

град су му отели;

победа је њина била,

њом су се занели.

Па ето их, вратише се

још од боја врући,

вратише се под заставом

кући певајући.

Ал' у собу кад уђоше

са тешкога пута,

наједаред цела војска

ко нема заћута.

Могао би човек чути

како расте трава. -

А зашто су ућутали?

- Мали браца спава!