Како је жабац стекао бркове

Жапчева је жалост стара

и голема,

што на телу свом ниједне

длаке нема.

Ал' једаред, после таквих

брига многи',

приближи се један паук

дугоноги.

Сад ће му се испунити

жеља пуста,

те паука одмах зграби

- па у уста!

С обе стране ноге вире

паукове, -

поносито жабац суче

брке нове.

Дете и лептир

Дете

Лептирићу, шаренчићу,

ходи к мени амо!

Ево имам лепу ружу,

омириши само.

Лептир

Ја бих дошо, ал' се бојим

какве игле клете.

Стиснућеш ме, пробошћеш ме,

п' онда збогом, свете!

Дете

Нећу, лепко, нећу, лепко,

живота ми мога.

Само хоћу да избројим

кол'ко имаш нога.

Лептир

Е, па то ти могу казат'

и издаље малко:

лептир има шест ножица.

- А сад збогом, ранко!

Ево наших ласта

Ево иду, као звани,

наши лањски сукућани.

Ево наших ласта мили',

баш смо вас се зажелили.

Ход'те ход'те, птице вите,

да с' од пута одморите!

Ход'те, ход'те, гости моји,

ваше старо гнездо стоји!

Порушит' га нисмо дали,

ми смо вам га сачували.

Не идите другој страни,

ход'те к нама ко и лани!

Под нашим је кровом мирно,

нико није у вас дирно.

Ми певамо и играмо,

ал' се никад не свађамо.

Живећемо у радости, -

добро дошли, наши гости!

Мали див

Ја сам сада највећи

у свој околини,

сви сте моји дечаци, -

тако ми се чини.

Има људи високих,

ал' оваквих нема:

и мој отац сад би ми

био до колена!

Поп'о сам се на дрво, -

то је цела тајна,

ал' та моја висина

неће бити трајна.

Морам сићи, гладан сам,

крај ће бити хвали,

па ћу опет, ко и пре,

бити дечак мали.

Чупоглавац из кутије

Отворише кутијицу

Јањица и Ната

коју им је са вашара

синоћ дон'о тата.

Из кутије искочио

чупоглавац мали

па је стао ко да пита:

Но - што сте ме звали?

"Звали смо те - да нам певаш",

хтеде рећи Јања,

хтеде рећи, ал' не може

од тешка смејања.

А Ната би радо рекла:

"Ја те нисам звала!"

Ал' од страха стисла јој се

та усташца мала.

Зашт' је војска ућутала

Играла се деца мала

боја и војника,

а у боју има увек

вике и усклика.

Душмана су надјачали,

град су му отели;

победа је њина била,

њом су се занели.

Па ето их, вратише се

још од боја врући,

вратише се под заставом

кући певајући.

Ал' у собу кад уђоше

са тешкога пута,

наједаред цела војска

ко нема заћута.

Могао би човек чути

како расте трава. -

А зашто су ућутали?

- Мали браца спава!

Купање

Ала је то дивота,

кад се ко окупа!

- што се не би купали,

вода није скупа.

Морамо се купати,

прљавштину стрести,

- нечистоћа навлачи

рђу и болести.

Зато ј' мајка спремила

воду, али млаку,

зато је окупала

свога малог Лаку.

А сад вели: "Цицу ми

пуштати не смете,

јер ће мислит' да је сир,

појешће ми дете!"

Куцову је слободно,

нек се заиграва,

он ће Лаку чувати

кад легне да спава.

А старији, Андрија,

он се већем свуко,

што га већ не купају,

чисто би се туко.

Чекај, чекај, Андрија,

док обришу Лаку,

ти ћеш онда добити

другу воду млаку.

Лака ће с' у колевци

топити од сласти,

а што буде сневао

неће ником касти.