Коњ и врабац

Врабац

Ој, дорате, дико међ' коњима,

ти благујеш пред пуним јаслима:

на тој хрпи не би ни познао

два-три зрна кад би мени дао.

Коњ

Гле ти мога самозвана госта!

Лаже да му два-три зрна доста,

чини ми се да је гладан јако, -

једи, врапче, колико ти драго!

И они су јели, јели натенане,

за обоје беше довољано хране.

Коњ је био добар, срећан врабац мали,

у топлој су штали тако зимовали.

Затим дође лето, пуно клетих мува;

муве ти на коња, коњ од мува дува, -

ал' сад му је врабац десна рука био,

јер је по сто мува зачас уловио.

Лакоумна штука

Штука реком плови, ништа јој не смета,

ал' у реци била мрежа разапета;

ту је мрежу сплела рибарева рука,

у ту мрежу сада заплете се штука.

"Пропала сам!" - рече кад у мрежу паде,

па у муци вељој врпољит' се стаде;

срећа је послужи па излазак нађе,

- из мреже изађе.

"Ко би се том надо, - мишљаше у себи -

да ту има мреже никад рекла не би'!

Запамтићу како с' одсад чуват' треба,

- ал' гле тамо горе, гле залогај хлеба!"

Отисну се горе где је мамак пливо,

с отвореним уст'ма залете се живо.

Из мреже се спасла, ал' удица пуста

- закачи јој уста!

Сунце и ветар

Хвалио се ветар свуда,

уздизо се преко свега,

и сунцу је пркосио

да је јачи и од њега.

"Ниси јачи, - сунце рече. -

Хвалиша си, ветре, само."

"Ја ти рекох да сам јачи!"

"Е, па хајд' да покушамо!

Ви'ш путника оног доле

где корача поред Саве,

да видимо ко ће прије

шубару му скинут с главе!"

Поче ветар дуват, - али

што он већма дува, брије,

путник већма капу чува

и на уши навлачи је.

Затим поче сунце сјати

кад је ветар већ умино, -

сунце сјало љупко, мило,

а путник је капу скино.

Код мачке на части

У прастаро време

- тако шала гуди

мишеви су били

безазлени, луди.

Мачка их позове

на слатка семења,

а они јој дођу

пуни поверења.

Трпеза је пуна,

све избрано јело,

а мачка је села

баш у горње чело.

Па очима светлим

мери своје госте,

мисли ког ће прво

а кога ће после!

Зимска песма

Зима, зима, - е, па шта је?

Ако ј' зима, није лав!

Зима, зима, - па нека је,

не боји се ко је здрав!

Хајд' напоље момак ко је,

тамо веје крупан снег,

видиш онде навејо је

читав бедем, читав брег.

А шта може зима мени,

шта ми може, шта ми сме?!

Нек ми носић поцрвени,

ето то је, то је све.

Сека Зорка, немој стати,

твој нек буде први ред;

сад ћемо се загрејати, -

чучни само на тај лед!

Гле сад живе железнице, -

то је трка, то је лет.

Збогом, птице крилатице,

наш је сада цео свет!

Вече

Сунце ј' прешло своје путе

преко неба, њиве плаве,

сад ће птице да ућуте,

а звездице да се јаве.

Још је светла она страна,

јоште запад румен краси,

као спомен великана

кој' се смрћу не угаси.

Пастир своју фрулу лаћа,

песма крила разавила,

раденик се с посла враћа,

њега грле деца мила.

Тишина се блага лије

по сеоцу нашем широм,

вече иде да покрије

све уморне благим миром.

Страшило

Мили боже, шта то бити може,

или грми ил' се земља тресе,

па се руше зечији конаци,

па ти беже зечији јунаци,

старо тамо, а младо овамо.

Нити грми нит' се земља тресе,

већ ено га чуда некаквога:

освануло јутром на уранку

посред лепа поља купусова,

- ко с' осврне, до срца претрне.

Беж'те зеци (то вам је у крви),

страшно чудо, и име му страшно,

страшилом га називају људи.

Две му ноге у тле укопане,

две му руке до две суве гране,

кошуља му рита узорита,

са ђубрета овамо донета,

глава руса главица купуса,

а на њојзи брука од клобука.

Ветар дува па страшило њија,

а страшљивци мисле да их вија.