Ђулићи - XI

„Ај, пусти ме да одлетим — 

Мио ми је лет. — 

Да обиђем, да посетим 

Твој румени цвет. 

Да ја видим око цвета 

Како трепће мај.“ 

Тако ми је прошаптао 

Један уздисај. 

Иди, иди, ја му рекох 

Слободна је ноћ, 

Та задржат’ не могу те, 

Слаба ми је моћ. 

Само сакри јаду трага, 

Та сакри нам вај, 

Немој да те позна драга 

Да си уздисај. 

„Не брини се, неће знати 

Да сам мученик, 

Кад обучем свилно руво, 

Приденем му слик, 

Створићу се малом песмом, 

Ево вако, глај... 

Сад сам песма... ко би рекô 

Да сам уздисај!“

Ђулићи - X

Девојчице, немилице мала, 

Што си моје срце оковала? 

Није оно сиротанче криво, 

Што сам тебе на мом крилу снивô, 

Жељан био, па те загрлио, 

Прехитрио — па те пољубио. 

Ђулићи - IX

Рузмарине, не мириши туди, 

Да се моје злато не пробуди, 

Само цвати на дикини врати, — 

Дођу л’ свати, ти ћеш мирисати. 

Ђулићи - VIII

Пола срце, пола камен — 

То сам био ја; 

Пола студен, пола пламен 

Крвца моја сва. 

Ти си камен научила 

Љубит’, горети, 

А срцу ми даде крила, 

Срце одлети. 

Одлетело небу, рају, 

Богу, светлости, 

Вечној зори, вечном мају, 

Вечној радости. 

Да избере двома нама 

Кутак убави, 

Мирно место међ звездама 

Нашој љубави. 

Још се моли Богу тамо, 

Благ да опрости, 

Што ћу љубит’ тебе само 

Целе вечности. 

Ђулићи - VII

Месечина, — ал’ месеца нема; 

Моја мила зелен венац снила, 

Пак се мало у сну насмијала, — 

Од тога се поноћ засијала. 

Ђулићи - VI

Мислећ’ на те — у том вају, 

Мислећ— на те — у том сјају — 

Кад се моја душа пита, 

Је л’ на земљи, ил’ у рају; 

Мислећ’ на те, кад ми душа 

Грли, љуби света оба, — 

Мила ружо, душе душо, 

Шта ти мислиш у то доба? 

Мислећ’ нате, мислећ’ на те, 

Трепавица кад ми клоне, 

Па у ноћи, у самоћи, 

У том санку ружичноме, 

Кад се мајка моја спусти — 

У том санку пуном миља, 

Те над нама руке дигне, 

Заједно нас благосиља — 

Од суза се море диже, 

Ми пловимо по таласу — 

Мила ружо, душе душо, 

Шта ти мислиш у том часу? 

Мислећ’ на те, мислећ’ на те, 

Кад самоћа срце стреља, 

А из срца разбију се 

Пуна јата разних жеља, 

А златне су — ти их златиш, 

Теби лете — ти их вратиш, 

Дивље ти се птице чине, 

Не познајеш јаде њине, 

Склапаш од њих очи своје 

— Моје среће до два врутка — 

Мила ружо, душе душо, 

Шта ти желиш тог тренутка? 

Ђулићи - V

Ој девојко, жељо жива, 

Што си тако жалостива? 

„Ја сам снила мало прије 

Да у теби срца није!“ 

Кад си снила, зоро бела, 

Тад си га однела.