Како би то стајало

Како би то стајало

кад би човек зрео

наједаред сео

на дрвена хата -

па да се климата?

Како би то стајало

кад би стари дека

напио се млека

па завијен у јастучак -

преспавао ручак?

Како би то стајало

кад би место ђака

спремала се бака

да у школу пође -

међу децу дође?

Како би то стајало?

Погодит' је врло лако

стајало би исто тако

ко што стоји Кржљавићу Љуби -

цигара у зуби!

Лени Рава

"Нисам нешто вољан," -

рече лени Рава,

изнесе ћилимац,

па леже да спава.

Кад је уст'о он се

сети шта је снив'о;

снивао је да је

расадник залив'о.

Мрзи он и у сну

што мрзи на јави,

па зловољан поче

чешат' се по глави:

"Кад у башти радим,

уморим се јако, -

морам опет лећи

да с' одморим малко!"

Уф!

Уф, музике гадне,

уф срамоте веље!

Гледај како плачу,

како се кревеље!

Пружите им огледало,

нек виде изреда

да л' то деци доликује,

како то изгледа.

Нит их когод псује

нит им чини жао.

Зашто онда плачу?

- А ко би их знао!

Нит су гладни, жедни

нит их штогод боли,

такве књезе нико,

баш нико не воли.

Од оваквих лица

сви се живи клоне.

Оваквој се деци

не дају бомбоне.

Срда

Ја се често намрштим

и станем за врата,

па се срдим и срдим

по два до три сата.

Питају ме и отац,

и тетка и мама:

"Шта је теби, Евице?"

- Ја не знам ни сама.

А кад чело разведрим

(то ме стане труда),

онда питам саму себе:

"Што си била луда?"

Материна маза

Има дете у селу,

име му је Лаза,

ал' га зову друкчије:

материна маза.

Кад сва деца устану,

он и онда спава,

кад га зову у школу,

њега боли глава.

Кад устане, не уме

да се сам обуче,

не сме да се умије,

иште воде вруће.

Кад га жуљи ципела,

он ципелу туче,

тад га рука заболи

па онда јауче.

Кад му даду јабуку,

он би хтео шљива,

кад му пруже погачу,

онда би кољива.

Кад се мало огребе,

плаче и запева:

"Јао, јао, помагај,

изиће ми црева!"

Кад је суво, замеси

блата па се каља,

кад га мати покара,

легне па се ваља.

Кад му успу таране,

он би јео риба,

кад се рибе наједе,

тад га боли тиба.

Па зато га не зову

по имену Лаза,

већем јадно, жалосно:

материна маза!

Мали Јова

Мали Јова једио се

што је тако мали,

попео се на столицу

па се, висок, хвали.

Једио се мали Јова

што нема бркова,

нагарио науснице:

"Сад сам чика Јова!"

Мали Јова силом хтеде

да је човек стари,

па метнуо преко носа

неке наочари.

Од кудеље направио

дугу седу браду,

а огрно дедин прслук

да га не познаду.

П' онда рече: "Поч ми дајте,

ви, који сте мали!"

А другови, кад видеше,

сви га исмејали.

Мали Јова покуњи се

од срама и стида,

а ево ти старог деде,

па му прслук скида:

"Доле, Јово, са столице,

скидај наочари,

утри брке, скини браду,

ти још ниси стари!

Свашта има своје време,

онда лепо личи,

што ј' од Бога коме дато,

нек се тиме дичи!"

Пачија школа

"Јесте л' чули, кумо,

- верујте, без шале -

отвара се школа

за пачиће мале."

Тако је и било,

- верујте, без шале -

отвори се школа

за пачиће мале.

Сви пачићи дошли,

на клупама стоје,

стари патак метно

наочаре своје.

Све их је уписо

у каталог, мале,

па их је прозиво, -

верујте, без шале.

Па се онда шето

с озбиљношћу крутом;

учио их учио

и књигом и прутом.

Учио их, учио

од среде до петка,

ал' се нису одмакли

даље од почетка.

Није било успеха

учитељском труду,

цела мука његова

остаде залуду.

Ништа више не научи

пачурлија та,

него што је и пре знала:

- га, га, га, га, га!