петак, 30. новембар 2012.

Чворак

Нисам дете, нисам ђак,
ал' сам ипак весељак.
Вид'ли сте ме по сто пута,
али никад забринута.
Не знам шта су бриге, боље,
ја сам увек добре воље.
Радо сам код људи,
веселе сам ћуди.

Не знам певат' баш на ноте
да се топиш од милоте, али певам брзо, лако,
сад овако,
сад онако,
И ко ласта кад цвргукне;
и ко славуј кад промукне;
и ко кос,
ал' кроз нос;

и ко чорба кад се срче;
и ко врата кад зацврче;
и ко точак кад зашкрипи;
и ко лонац кад прекипи.
Враголан сам од главе до пете,
та да ми се сити насмејете.

Имам дара
за пудара,
ал' ме људи неће,
ту сам лоше среће, -
нађу каква старца лења
што се туда гига, гења,
ал' заграби део;
ја бих грожђе само јео,
продават' га не бих хтео,
тако ми поштења!

Скоро ћете бербу брати,
би л' и мене хтели звати?
Ево, реч бих своју зад'о
да бих дош'о врло радо
да покажем све што знам.
Зовните ме, де'те, де'те!
Јер ако ме не зовнете,
- доћи ћу и сам!

четвртак, 29. новембар 2012.

Веверица

Алов! Онамо чак!
Да ли је још ко лак
'вако ко ја?
Јест, да!
Час крив, час прав,
час стрмоглав, -
сад сам на земљи,
сад сам на грани,
сад сам на врху,
ма'ни ме ма'ни!
Још један скок, па гле!
Хајд', ко ће пре?
Ко сме?
Па тако по вас дан,
а никад сан.
Без крила лети враг
чио и лак.
Дајте ми простора,
не треба м' одмора,
брзахно, живахно,
овамо, онамо...
Зелена гора, зелен лес,
данас је слава, пир и плес.
Свирајте птичији родови,
шеве, славуји, косови:
а ја ћу да вам поиграм,
умем па знам, -
што имам, то вам дам!
Нисам човек, нисам птица,
ја се зовем - веверица!
Веверица вевери,
ко ће да јој замери?
А кад ловци дођу амо,
хај'те, птице, да бегамо, -
нека бежи куд ко зна,
ја већ знадем куд ћу ја:
горе, доле, право, криво,
брзо, лако, чило, живо,
под камење, у корење,
у тазбину, у јазбину,
кроз рупицу у кућицу,
ту се мало смирим
па кроз прозор вирим,
ловци траже: "Гди је, гди је
тај кумашин наш?" -
Наћи ћеш ме, како није,
наћи ћеш ме баш!

среда, 28. новембар 2012.

Зека, зека из јендека!

Скочи зека из јендека
па по снегу лако прти,
за њим скочи други, трећи,
а за трећим и четврти.

По ћилиму белом скачу
један другом на кркачу, -
преметну се преко њушке,
ваљају се полеђушке.

Гуркају се у том трку,
ћушкају се у том хуку,
- ко их гледа не мож' знати
играју се или туку.

Гледао их ловац стари,
пуцати му беше жао,
узе листак књиге беле
па је зеке - нацртао.

Зека, зека из јендека,
баш је данас срећан био!
Данас му је - деце ради -
стари ловац опростио.

уторак, 27. новембар 2012.

Весеље у риту

У риту је сјала
месечина блага,
јест, она је пала
као нова снага;

просула се као
неко старо вино, -
жаба рече патки:
"Хајд' да с' веселимо!"

Те је лепе речи
и корњача чула
и по њој се нека
радост разасула;

па за часак тили
коло се ухвати. -
Тако, моји драги,
весела вам мати!

Играју кроз трску,
играју кроз ситу;
лепо је весеље,
лепо је у риту.

Где се коло хвата,
знак је братске слоге, -
кад заигра срце,
играјте и ноге!

А да л' има свирке?
И свирка се чује.
Чујем чисто и ја, -
та комарци зује.

Играјте! Замерке
нема ни најмање.
Слађе је играње
него туговање.

понедељак, 26. новембар 2012.

Киша

Кишо, мати,
благодати!
Падај, падај,
прах утоли,
дај живота
гори, доли.

Кишо, мати,
благодати!
Покваси ми
цвеће мило
не би л' јоште
лепше било.

Кишо, мати,
благодати!
И поток те
чека вити,
па ће боље
жуборити.

недеља, 25. новембар 2012.

Пера и његов Каро

Верни Каро нема мира,
по вас дан га егзерцира
господар.

Бичем маше, грди, псује,
и тако му командује
сваки дан.

После разне муке многе
Каро мора на две ноге
стајат' прав.

Бачен рубац мора наћи;
дигнут прутић: хајд прескачи!
А сад лај!

Покрије му главу капом,
а он мора бројит' штапом
кол'ко ј' стар.

Затим мора опет стати
и на носу подржати
залогај.

Донде не сме ни да микне
док му Пера не довикне:
Каро, хам!

Шта ће сада? Још не суста,
већ му меће бич у уста:
држи то!

Упрегне га у колица:
сад си коњиц ластавица,
вуци, де!

Перо, Перо, хуљо мала,
не ваља ти таква шала
с псетом тим.

Што је много, то је много,
сад би већем престат мого,
па ме чуј:

Ко год друге кињит' воли,
дочекаће сам што боли
- макар кад!

субота, 24. новембар 2012.

Хвала

Ево, драга дечице,
воћа свакојака:
грожђа црна, грожђа бела,
јабука, крушака!
Ове лепе дарове
јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велика ти хвала!

То је само на слици,
па нам мира не да;
оно воће, право воће,
још лепше изгледа.
Ове лепе дарове
јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велика ти хвала!

Сетимо се пролећа,
његових цветова;
што нам цвеће обећало,
ево тих дарова!
Ове лепе дарове
јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велика ти хвала!

Сад имамо довоље
воћа свакојака:
грожђа црна, грожђа бела,
јабука, крушака!
Ове лепе дарове
јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велика ти хвала!