Ђулићи - LXX

Ход’те, браћо, певидрузи 

Нашег старог сплета, 

Добио сам мила госта, 

С непозната света. 

Да нас вид’те, каконо се 

Српски радујемо, 

Од радости ни ја, ни он 

Зборит’ не умемо. 

Да га вид’те како с’ љуби 

С новим светом белим; 

Да видите моју радост, 

Да је с вама делим. 

Да видите како шири 

Оне руке мале, 

У очима поздрав носи: 

Радуј ми се, ћале! 

Радује се твој бабајко, 

Моје Српче мало, 

Кâ да му је од Косова 

Сунце засијало. 

Ако није засијало, 

Оно синут’ мора, 

Пре слободе мора бити 

Крвавих покора. 

Добро дошло, чедо моје, 

Ако ти се пише, 

Да ти живот своме роду 

За слободу дише. 

А зло дошô, ако мислиш 

Животарит’ гњило; — 

Кукавица има доста, — 

Нигде их не било! 

Ђулићи - LXIX

Шалај, луче, 

Не од јуче, 

Већ луче од лане, 

Бог и вера 

— Срце ј’ мера — 

Ја ти не знам мане! 

Нит’ се срдиш 

Кад те карам, 

Нити кад те љубим; 

Ћеф ми дође — 

Напијем се, 

Па пред тобом дубим. 

Добра воља, 

Добра браћа 

— Ти донесеш вина; 

Само, само, неправо ти 

Кад пробудим сина. 

Бре муку му, 

Нек устане 

Моје чедо јарко, 

Сад му бабо 

Мисли да је 

Краљевићу Марко, 

Па би сину 

Да улије 

Све своје јунаштво; 

А пресуда биће брза: 

На њему је царство. 

Какво царство!? 

Јок! — на боље 

Чувам ја свог сина: 

Нека буде 

’Ваке воље 

Увек, и без вина. 

Нека и он, 

Кô бабо му, 

Само Српство љуби, 

А кад види 

Душманина 

Нека шкрипне зуби. 

Нек погине 

За слободу — 

Лепше смрти нема! 

— Видиш само 

Како слуша, 

Сад неће да дрема. 

Ђулићи - LXVIII

Та желела си сина, 

Ето га имаш сада. 

Ево нам сна на јави, 

Ево нам жива нада. 

Ево нам јарка сунца, — 

Сад нигде нема таме; 

Ево се смеши на те, 

Ево се смеши на ме. 

Ђулићи - LXVII

Овај лептир златокрили, 

Што с’ на пехар крина наже, 

Он је срећан и пресрећан, — 

Ал’ не уме да искаже. 

Видиш, драга, а славујак, 

Њему пева срце, душа; 

Ох да дивне мелодије, — 

А лептир га слуша, слуша. 

Занела га дивна песма, 

Занеле га сласти њене, 

И он мисли: „Певај, птицо, 

Певај, певај и за мене!“ 

Тако и ја своје песме, 

Осећаје срца свога, 

Певам за те, певам за се, — 

А можда и за другога. 

Ђулићи - LXVІ

Са истока поче плавит’, 

А нас двоје на прозору, 

Прохтело се нама тако 

Дочекати рујну зору. 

Ћутала су наша уста, 

Само ј’ мисô к мисли текла, — 

Тек у неке она шапну: 

„Ја би теби нешто рекла.“ 

И тада ми исповеди, 

Што јој стидак досад скривô, 

Исповеди: „Ја осећам 

Испод срца нешто живо.“ 

Тек то рече, а исток се 

Зарумени, — дивна слика — 

Да л’ од жара моје среће, 

Ил’ од стида с вена лика? 

Ђулићи - LXV

Не види ме, ја је сматрам, 

Богу с’ моли, — 

Не моли се кâ што учи 

Ђак у школи.

Не моли се кâ побожник 

Посред храма, — 

Нестало је, нема тела, 

Даша сама. 

Не чују се гласи, речи, 

Струји мисô, 

Кроз коју је рајски тамјан 

Замирисô. 

Пришô би јој, али не смем 

И не могу, — 

Та и ја се поиздаље 

Молим Богу. 

Ђулићи - LXIV

Божић, Божић, мио данак, 

Ко га не би милим звао, 

Ко ли не би весô био, 

Ко се не би радовао! 

„Ево колач,“ старешина рече, 

„Колач треба сећи, ко ће с ким да сече?“ 

А весело друштво не мисли се дуго: 

„Нек њих двоје секу, нико неће друго!“ 

Кад полише колач вином, 

Па сркнуше, кâ шта треба, 

Застадоше, збунише се, 

Душа им се усколеба. 

Јер откако је срећа њима зацветала, 

Никад нису уста још на уста пала, 

А пољубац први рад се увек скрити, 

Је ли, моје лане, па знадеш га и ти! 

Знаш га и ти, лане моје, 

Знаш, — јер ко га не би знао, 

Ко се не би њега сећô, 

Ко га не би спомињао! 

А ја ову песму измислио нисам, 

Ту си била и ти, а био сам и сам, — 

Па ако ми речеш: је л’ њој било мило, 

Живо ћу ти казат’ како ј’ њему било.