Са истока поче плавит’,
А нас двоје на прозору,
Прохтело се нама тако
Дочекати рујну зору.
Ћутала су наша уста,
Само ј’ мисô к мисли текла, —
Тек у неке она шапну:
„Ја би теби нешто рекла.“
И тада ми исповеди,
Што јој стидак досад скривô,
Исповеди: „Ја осећам
Испод срца нешто живо.“
Тек то рече, а исток се
Зарумени, — дивна слика —
Да л’ од жара моје среће,
Ил’ од стида с вена лика?
