Ђулићи - LXIII

Мати сину код колевке

Склопи очи, невинашце младо, 

Буји, паји, материна надо, 

Безазлено моје гонџе мало, 

С неба си ми у колевку пало, — 

Замириса миром милодува, — 

Спавај, чедо, мајка тебе чува. 

Буји, паји, моја мила снаго, 

Чува мајка своје чедо драго, 

Чисто срце кâ зеницу гледи, 

Душу пази да се не повреди, 

Да остане као роса чиста, 

Као капља сред зелена листа. 

Буји, паји, моје Српче мало, 

Не би л’ скоро санком ојачало, 

Да искочиш из колевке, сине, 

Да покупиш по свету врлине, 

Да се пустиш сам на своја крила, — 

Јер те мајка роду наменила. 

Буји, паји, мој соколе лепи, 

Нека ти се мишица окрепи, 

Твој бабајко другог чеда нема, 

Па јединца већ на бој отпрема, 

Да с’ вратите, -— ил’ да погинете, — 

За слободу да соколујете. 

Ђулићи - LXІI

Кад се молиш вишњем Богу, 

Не моли се дуго, много; 

Бог је добар, многима је 

И без молбе он помогô. 

Ако желиш праве среће 

Себи, мени, чеду своме, 

Из дна душе кратко реци: 

Помоз’, Боже, роду моме!

Ђулићи - LXI

Заспала си. А ја будан, — 

У мисли се неке губим; 

Чини ми се, грехота би 

Била да те сад пољубим. 

Чисто видим снове твоје, 

Из раја су, са висина, — 

То се не сме порушити 

Са земаљским пољупцима. 

Ђулићи - LX

Чујеш, лане, чујеш ли га, 

Где прижељкује, — 

Мисли да га нико не зна, 

Нико не чује. 

Макар да га боли љубав, 

Он је негује; 

Ох, како је љубав дивна 

И кад тугује. 

Ђулићи - LIX

Ти ме питаш, што те гледам, 

У душу ти поглед журим; 

Ти ме питаш, што те гледам, — 

Гледам, гледам — па зажмурим. 

Ти си онда дете била, 

Ја те нисам ни познавô, 

Кад сам снио цветак неки, 

Цветак кој’ сам обожавô. 

Онај цветак — твоја слика, 

Онај мирис — душа ј’ чиста, — 

Не срди се, јање моје, 

Кад ти кажем: ти си иста. 

ато жмурим, зато гледам, 

Да ми каже ноћ ил’ дан, 

Ил’ је био санак јава, 

Ил’ је ова јава сан. 

Ђулићи - LVIII

Кад заруди зора, 

Она зора мила, 

И позлати вршак 

Анђелова крила, 

Од веље милине 

Анђô крилма мане, 

Из његова крила 

Једно перце пане. 

Ово перце анђô 

И не тражи више, 

Он га је и послô 

Да Ћулиће пише. 

Ђулићи - LVII

Јесен била жалостива, — 

Сачувај те Бог! 

— Седи ближе, љубо моја, 

Близу срца мог! 

Мала соба, кâ сред гроба, 

Ја у соби сам, 

А како је самовати 

То још добро знам. 

Самовати, боловати, 

Јадовати... ој! 

Ал’ си страшан, ал’ си добар, 

Чудни Боже мој! 

Мала свећа горила 

Тужно, жалосно, 

Црна ме је слутња стисла 

Кад сам погледô. 

Уздисаји стишају се, 

Док се понове, 

Никог нема, да се моме 

Јаду одзове. 

А ја седох, да у песми 

Створим лепши дан, — 

Младу жену уз колевку, 

Заварљиви сан. 

Дај да читам ону песму 

Што је писах тад, 

Па да с’ слатко насмејемо 

На тадањи јад. 

Кад ти нећеш да се смејеш, 

Ево с’ смеши крин, 

Смеши ти се из колевке 

Наш првенац син. 

Има л’ слађе што на свету 

Од осмеха тог! 

Примакни се, љубо моја, 

Баш до срца мог!