Савет једном поети

Љубавне тајне твоје 

Нек’ чује само цвеће. 

Цвеће је добро, па те 

Исмејати бар неће. 

Људима немој причат’ 

О мору твојих туга: 

Месецу реци благом — 

Он не зна да се руга. 

Скрпиш ли песму, ти је 

Читај пред висом стења, 

Јер глуве стене имају, 

Јест’, имају — стрпљења. 

Каматник

Саплетена мрежа тако вешто, кобно; 

У среди жмирка једно лице злобно, 

Са којег су спале човечанске црте, 

Јер хладне гује по њима се врте; 

Кô гладну хијену да лешином дражиш... 

И од тог мораш помоћи да тражиш! 

Мука ти додија па полетиш мрежи, 

И у томе зверу мислиш наћи брата! 

— „Имаш ли срца!“ — Он се накостреши. 

„Шта ће ми срце? — Мени треба злата!“ 

Е сад си скучен, не знаш ни сам како. 

Ал’ ове канџе не пуштају лако. 

Тешко си теби у његовој власти 

И свакој жртви каматничке страсти! 

Јер ова авет, овај вампир бледи 

Не пушта никог док га не исцеди. 

Он мреже стеже, жртве му се гуше; 

Њему се мили кад те несвест хвата; 

Залуд га питаш: — „Та имаш ли душе?“ 

— „Шта ће ми душа? Мени треба злата!“ 

Што се већма силиш, горе ћеш се сплести. 

А крајни очај куд ће те одвести? 

Можда ћеш заслепит’ па учинит’ — јао! 

Ох, многи је тако у грехове пао! 

А његова зверска не гаси се жеђа, — 

Сад ти већем дере и кожу са леђа. 

Жена ти клекла пред душмана твога, 

Лелечу ти деца код његових врата; 

Залуд га преклињу: „Ох, имаш ли Бога!“ 

— „Шта ће ми Бога? — Мени треба злата!“ 

„Орао“ 1881. 

Друкче се долази до чистоте

Пословица ова 

Свима је позната: 

„Нека свако ђубре чисти 

Испред својих врата.“ 

У једноме селу, 

Рец’мо Буђанову, 

Послушали људи 

Пословицу ову. 

Свако поче мèсти 

Испред свога прага, 

И у то се многа 

Утрошила снага. 

Сваки је помео 

Свог ђубрета сила — 

Ал’ га свом суседу 

На праг нагомила. 

Је л’ се тиме ђубре 

Изгубило? — Није. 

Буђаново оста исто 

Убрљано и нечисто 

Кâ што беше прије. 

Зато није доста: ђубре 

Кренут’ само са свог прага — 

Далеко га изнет’ ваља, 

Да му нема трага. 

„Стармали“ 1887. 

Политика

Политика, она има 

За свак’ случај своја врата, 

Политика, она уме 

Различних заната. 

Политика уме куват’, 

Политика уме варит’, 

Политика уме гасит’, 

Политика уме палит’. 

Политика уме играт’ 

И на разне ноте свират’, 

Она уме балансират’, 

Електромагнетизират’. 

Политика уме ловит’, 

Уме вешто словословит’, 

Уме с’ вити и довити, 

Водом јахат’, сувим пловит’. 

Политика уме копат’, 

Ломит’, гулит’, сећи, цепат’; 

Политика уме претит’, 

Уме гладит’, уме тепат’. 

Уме крпит’, уме парат’, 

Уме ткати, плести, вести, 

Уме скочит’ и доскочит’, 

Али уме и — насести. 

„Стармали“ 1885. 

Ено!

Ено се Срби мире, 

Срби што Српство љубе, 

И ћуди мало тање 

И ћуди мало грубе. 

Ено се Срби мире, 

Сви који добро желе, 

Ма да их неке форме 

И преформице деле. 

Ено се Срби мире, 

Сви које ум и срце 

Ка једном циљу вуче, — 

Ал’ мисле једни ’вако, 

А други мало друкче. 

И то је ваљда зато 

Да буду светла лица 

Кад сване видовданска 

Петстолетница. 

Ено се Срби мире! — 

Ја мислим Србе праве, 

Јер има назовника 

Што се у смраду даве. 

Ено се Срби слажу 

У једној главној цели, 

И ако није дошло 

До пољубаца врели’. 

Ено се Срби штују, 

Или се барем трпе 

Сви који снагу своју 

Из једног врела црпе. 

Ено га, ено, ено, — 

Није ли то поштено! 

Ено га, ено, ено, 

Није л’ благословено! 

— 

Ал’ ако ваше очи 

(Бистрије него моје) 

Силом и збиљом виде 

Да ствари друкче стоје, 

Немојте један другом 

Лупати главе худо: 

Удрите мене што сам 

Сневао тако лудо. 

„Стармали“ 1889. 

Милина

Видиш кол’ко видиш са остатком вида 

(Ал’ давно и гледаш, мотриш без прекида) 

Видиш, земља-мати и прима и даје, 

По њивама клâси злаћано се сјаје, 

Чујеш драге тице кроз зелене гаје. 

Ратареве труде природа признаје, 

Платиће му знојак, неће желет’ хлеба — 

Како не би радник имао што треба! 

Ено јарко сунце дивно сија с неба, 

Жеље оживљава, наде обасјава 

Милина је права — 

То јест, ако имаш доста заборава. 

Деца као деца лепша и од цвећа, 

Тренутни пољупци вечитих пролећа. 

Гориш да ижљубиш тај подмладак свети — 

Оно из колевке кроз душу ти лети. 

Ех, како ће мајке све за њих да живе! 

Како ће бабајке биљчице да њиве! 

Како ће им школа бити вођа души! 

Па тек друштво, друштво, док им пример пружи, 

Ех, како ће Богу даре да одужи! 

Слатко дете не зна шта све обећава. 

Да л’ вам се привиђа слава и држава? 

Милина је права — 

То јест, ако имаш доста заборава. 

Чујеш красне речи о свечаном збору, 

Размахују тмору, навешћују зору; 

Замишљено прȁво, изражено здраво — 

Уз овакве речи ко би очајавô! 

— Дакле споразуму да крчимо пута 

Ако ћемо хала да нас не прогута? 

Јесам добро чуо? Рекао си: слога? 

Де још једном реци, тако т’ живог Бога! 

Слога, велиш, само слога нас спасава. 

Дакле увиђате! 

Милина је права — 

То јест, ако имаш доста заборава. 

Гле, зар оно није слика света храма! 

Омладина скупљена на вел’ким школама! 

Кад затвори књигу, дигне другу бригу — 

Зна шта народ зида на њеном подвигу. 

Из душа си плеви коровљике мале, 

Теше карактере, диже идеале. 

Косовом се куне, поменом крвавим: 

„Никад кривим путем, увек путем правим!“ 

На путу им зубљу Свети Сава пали, — 

Та сваки ће бити Радојица мали. 

То те лечи, крепи, то те одржава. 

Милина је права — 

То јест, ако имаш доста заборава. 

С омладине пређеш, видиш друге слике. 

Лепо ј’ гледат’ старе једномишљенике, 

Ма двојицу само, лек је жељам’ жедним, 

А камо ли више под клобуком једним. 

„Наше мисли, веле, дуга прошлост спаја, 

Вечите су везе нашег загрљаја, 

Пријатељство ј’ наше на темељу јаком, 

Смејаће се сваком бунцању злопаком. 

Никакове страсти неће нас занети, 

Та међу нас неће раздор стати клети. 

Ми смо барем зрели, ми смо при памети.“ 

Тако једра душа, тако мудра глава. 

Милина је права — 

То јест, ако имаш доста заборава. 

„Јавор“  1891. 

Опорука

Опоруку чиним још за здраве свести, 

Сад ћу још једаред прапорце затрести. 

Не велико звоно већ прапорци мали 

Нек’ отцингиличу: свршује „Стармали!“ 

Још некол’ко дана па ме крије тама, 

Два последња зрна на бројаницама 

Али иза леђа имам више зрна, — 

Ваљда нису гадна, ваљда нису црна... 

Мирна срца стојим, крајње дане бројим 

Да се скинем с душе пријатељ’ма својим: 

Ако ј’ и то мало, већма ћу их смирит’ 

С обећањем да се нећу повампирит’. 

Опоруку чиним, омладино драга, 

Ма да немам злата, ма да немам блага; 

Је л’ ми перо скврно, ти га само преби, — 

И дугове моје све остављав теби. 

Ја дугујем много своме идеалу; 

Нисам вешто збиљу сновао у шалу, 

Нисам вешто шалу сновао у збиљу, — 

Али сам поштено ишô своме циљу. 

Уверења кадшто знао сам прећутат’ 

(„Отров“ што га сејах радо ћу прогутат’), 

Штедио сам ниже већма него краља, — 

Ти сад можеш рећи да ми то не ваља. 

Не велим да гинем од велике снаге. — 

Где је данас снаге без труна очаја? 

Западô сам кадшто у сентименталност, 

Па и томе греху ево сада краја. 

Омладино драга, и теби сам кадшто 

У брк нашто рекô, никада ти ласкô; 

Под барјаком својим на трњу сам стајô, — 

А и где би старац за младима каскô! 

Ал’ ја ипак велим; сва су поља твоја, 

То јест, ти се спремаш да на њима зидаш, 

И сатира ј’ твоја, па и ране моје 

Ја остављам теби, да их ти извидаш. 

Шта нам слога вреди, ја сам добро знао 

И њојзи сам много, много жртвовао; 

Ал’ ти кол’ко жртав’ смеш принети слози, 

То промисли сама, — Боже, ти помози! 

Омладино драга, буди добре воље: 

Ти нам буди јака, ти нам буди лепа. 

А да будеш лепа, мораш бити ведра, 

А да будеш јака, чувај се процепа. 

Па сад дижем чашу, — е гле самртника! — 

Нека живи твоја и збиља и шала, 

Збиља као збиља, шала као шала, 

А срећица бољих времена им дала! 

Нек’ ти здраво семе не пада на стене, 

Нек’ ти сваки осмех тисућ’ мисли крене; 

Кад говориш српски, нек’ те свак’ разуме, 

Нек’ те свак’ разуме — боље него мене. 

Сад испијам чашу, да вино не лáпи, 

Да „злотвора“ у њој не буде ни капи. 

Ти сад чини своје, а ја ћу се смирит’ — 

Ал’ зато ћу ипак кроз тарабу вирит’. 

„Стармали“ 1889.