Ђулићи увеоци - XLII

Сваку нашу срећу 

Страшна авет вија; 

Испод сваког цвета 

Скривена је змија. 

Сваком часку миља 

Нека клетва прети; 

Свака радост наша 

Љуто нам се свети. 

Ох, блажени дани, 

Кад се заносимо, 

Змије, клетве и авети 

Јоште не видимо! 

Ђулићи увеоци - XLI

Она мила, а он врстан; — 

Ево иду, купе свате. 

Дођоше ми са лимуном, 

Да ме њиме старосвате. 

Остав’те ме, моји драги, 

Нису више за ме свати! 

Они моле, тако својски, 

— Ја морадох обећати. 

Топчидерска црква мала, 

Ал’ је пуна светла нада: 

Како не би била нада, 

Србин војно, српска млада. 

Хај, како је сунце топло! 

Хај, како је цвеће славно! 

Хај, како је мени драго 

Миловање ваше јавно! 

Како српско коло игра, 

Како српске мисли буди! 

А кум Јосим загрли ме: 

„Стари свате, весô буди!“ 

Песме јече, чаше звече, 

Руменији сви у лицу. 

Де, старојко, реци и ти 

Ма најкраћу здравичицу! 

А старојко жеље ниже 

(Као да небо њега слуша): 

„Весела вам буди cpeћa, 

И кô данас увек душа!“ 

Испи чашу, — па је хити 

И песму је отпевао, — 

Кô да није ноћас удиљ 

С гробовима друговао... 

Ђулићи увеоци - XL

Свако јутро сунце суши 

Бисер-росу са цветова, 

Сунце зађе, ноћца дође, 

А на цвећу роса нова. 

Опет сунце росу брише, 

А роса се нова слива; 

Тако данас, тако сутра, 

Тако дуго, дуго бива... 

И сунце је малаксало, — 

Роса с’ није уморила. 

Онда сунце виде шта је: 

Да то није роса била. 

Ђулићи увеоци - XXXIX

Вратисмо се спред олтара 

Са бурмама измењеним; 

Рузмарин је мирисао 

На грудима њеним. 

Киша пљушти, небо плаче, 

Па весеље мути. — 

Онда нисам ни помишљô, 

На што ли то слути. 

Ђулићи увеоци - XXXVIII

Од детињства, од једва-сећања, 

У времену невина голубља, 

Имао сам, уз које приања’, — 

Тад не знадох колико их љубља’. 

У младости, у прозорју снова, 

У то бујно чиловања доба, 

Имао сам од срца другова, 

И од срца — и до њина гроба. 

У зрелости на оствару жеља 

Кад се стаза бољој срећи прти, 

Имао сам добрих пријатеља, 

— Није свако умро пре самрти. 

Драги часи, — мили загрљаји — 

Речи песме, — уздисаји, нади, 

Љубав, вера — а вера се сјаји — 

Кад’јоница младости их кади. 

Сад на све то спустила се тама; 

Сад на све то спустила се туга; 

Моја суза или тече сама, 

Или једва нађе плачидруга. 

Спомену вам одужит’ се хтети, 

То је тлапња слепилом голема... 

Ал’ ми нико не може отети: 

Љубити вас — и када вас нема. 

Ђулићи увеоци - XXXVII

Месечина као негда, 

Гле, још има живих птица! 

Лахор ветар крили махну, 

Замириса љубичица. 

Спојила се душа ноћи, 

Спојила се с душом дања, 

Па шапнуше: Сузе точи, 

Ал’ се сећај радовања! 

Коме зборе ови гласи? 

Ја помислим сам у себи; 

Душа дања, душа ноћи 

Загрли ме: Теби, теби! 

А ја што им рећи хтедох, 

То славујак певну прије: 

Од радости ништа слађе; 

Од жалости ништ’ светије. 

Ђулићи увеоци - XXXVI

На студени срца мога, 

Кâ два зрака поврх леда, 

Остала ми два соколка, 

Два пупољна братучеда. 

„Не вара ли све на свету — 

Бранко ће ми мелем бити! 

Не вара ли све на свету — 

Цветом ћу се поносити! 

Не вара ли све на свету —“ 

— Али вара кад је моје... 

За недељу кратких дана 

Преминуше обадвоје.