Свако јутро сунце суши
Бисер-росу са цветова,
Сунце зађе, ноћца дође,
А на цвећу роса нова.
Опет сунце росу брише,
А роса се нова слива;
Тако данас, тако сутра,
Тако дуго, дуго бива...
И сунце је малаксало, —
Роса с’ није уморила.
Онда сунце виде шта је:
Да то није роса била.
