Волео бих згрешити

Е баш бих волô једном 

Згрешити роду свом, — 

(До сад се никад нисам 

Нашô у калу том). 

„Од куд ти таква жеља? 

Та зар те није срам?“ 

Није; јер од куд ниче 

То врло добро знам. 

Волô бих згрешит’ роду 

У каквој забуни, 

У тренутној слепоти, 

У краткој трабуни; 

Па кад бих очи протро 

И стресô гује зле, 

Да викнем: „Праштајте ми! 

Сагреших, кајем се!“ 

Е, то би био пример! 

— Зато и желим то — 

До тог се виса Србин 

Још није уздигô. 

Сад знате зашто жељах 

Згрешити роду свом, 

Ал’ шта ћу кад не могу 

Ни делом, па ни сном. 

Не могу, па не могу 

Свестан учинит’ зло; 

Катони српски, ви ми 

Опростите бар то! 

1893. 

Породична слика

Седео је деда с мајком 

Под сеницом, у тишини; 

Њино лице смешкало се 

Као зимски сунчан дан. 

А ја с драгом мало ниже 

По руке се држећ’ топло, 

Кроз груди нам струјао је 

Као мајски миомир. 

Поточић је жуборио 

Као песма путникова, 

А над нама облачићи 

Низали се, губили се. 

Падало је лишће жуто 

Са гранчица заљуљканих; 

Тихо, немо промицô је 

Ток времена поред нас. 

Деда с мајком поглéдаху 

На нас двоје, на румене, 

Поглéдасмо и ми горе 

На седину глава им. 

Њине мисли враћале се 

У прошлости румен златну, 

Наше мисли отисле се 

У далеку будућност. 

Стручак плаве љубичице

Стручак плаве љубичице 

Међ’ травом је пупољао; 

Мирисаће у свом куту, — 

Ма га нико не узбрао. 

Опази га једно момче: 

„Ех, кад бих га драгој дао! 

Ал’ ја срду молит’ нећу, — 

Ма до века јадовао“. 

Стручак плаве љубичице 

Већ се пуно расцветао; 

Мирис му је све на свету, — 

Ма га нико и не знао. 

Узабра га старац седи 

Па га мртвој ћерци дао: 

„Оживи ми, јединице, — 

Ма ја раја не гледао!“ 

— 

То изгледа роматично, 

Можда и јест — ко би знао! 

Али песма оста песма, — 

Ма је нико не читао. 

За поток

У самотном дому нашем 

Чује с’ увек жубор лак: 

Поток тече, воденица 

Одговара: тикатак! 

Поток тече даље, даље.. 

Шта је њему завичај 

Њега море к себи зове, 

Мио му је позив тај. 

А под кровом наше среће 

Беше момче, живи плам. 

Он потоку једном рече 

„Ја ћу с тобом, нећеш сам!“ 

Питасмо га: куд ћеш, брате? 

А он: „С Богом!“ — то му све; 

О мору је увек сневô... 

Да л’ је жив још или не? 

Године су пролазиле — 

Поток, сузе, уздисај: 

Путник-патник, сит даљине, 

Врати с’ у свој завичај. 

Остала му душа чиста, 

Срце здраво, живи плам. 

„Срце моје — он сад вели — 

Роду, својти поклањам.“ 

Залутао анђео

Анђелак један мали, ведра и светла чела, 

Развио крила видећ’ широки простор свуд; 

Први пут ето рају окренуо је леђа 

И летео је, ни сам не знајући куд. 

Кроз јата добрих звезда, крај сунца, крај месеца, 

Разгледô ј’ све што до сад није видô, знао, 

Већ близу наше земље осетио је умор, 

Привлачила га земља и међ’ људе је пао. 

Ту нађе пуно греха, нигде покајања, 

Завишћу, мржњом, злобом оскрвњен сваки кут; 

Анђео хтеде натраг, ал’ већ не мога наћи 

Из овог земског глиба натраг у небо пут. 

И засузи му око и набра му се чело, 

Уздахнуо је горко: „Изгубио сам рај!“ 

Ох, ноћ је била црна, тама је била густа, 

Ни од куд један зрачак ни путоказни сјај. 

Тапајућ’ по тој тмини, колеби једној приђе, 

Отвори трошна врата, униђе уздрхтан: 

Овде је мален жижак тињао једва, једва, — 

Анђелку се чињаше кâ да је сванô дан. 

Сиротиња ј’ ту крајна, невоља тешка, грка, — 

На одру болна мајка, а уз њу мала кћи... 

Заборавила студен, невољу, глад и јаде, 

Топло се Богу моли да мајка оздрави. 

„О, хоће, драга, хоће! Добар је Господ вишњи, 

Окрепиће ти мајку, исцелиће је, знај!“ 

Разведрио се анђô, јер нађе светлост чисту 

Која му тако лепо показа пут у рај. 

„Јавор“ 1890. 

Дивна звезда

Црна ноћи, ко те води 

Кад је време да се шириш, 

Да болнима мелем пружиш, 

Да уморне сном закрилиш? 

Вођ ми звезда, звезда свача — 

Тад’ се зове вечерњача. 

Црна ноћи, кад већ снагом 

Опоравиш наше груди, 

Ко ти вели: „Мини, мини — 

Когод спава нек’ се буди!“ 

Иста звезда, звезда свача — 

Име јој је тад’ зорњача. 

Дакле то је једна звезда! 

Па канда јој и глас чујем: 

„Досветљавам тја до гроба, 

А горе вас дочекујем“. 

„Невен“ 1881. 

Ноћ

Рујна зора јесте лепа, 

А данак је радост права, 

А вечер је тако мила — 

Ноћу ваља да се спава. 

Ал’ ако се кадгод из сна 

Ти пробудиш, с одра скочи 

Па погледај кроз прозора 

Дивну слику мирне ноћи. 

Ти погледај ћилим ови, 

Ким нас ноћу Бог покрива, 

Трудна тела душа чиста 

Да што слађи санак снива. 

Нагледај се те милине 

Па се диви вишњој моћи: 

Богу зоре и вечери, 

Богу дана, Богу ноћи.