Та не бој се, није тако,
Облачак је само био;
Сад погледај, куд год хоћеш,
Цео свет се разведрио.
Је л’ с осмеха твога лица,
Ил’ с ведрине душе моје, —
Нек је ведро свуд по свету,
Па ма откуд, свеједно је.
Није туга моја друга,
Сто ме јада не савлада,
Моја ј’ срећа шарна дуга,
Сваки тренут златна нада.
А ја друга блага немам,
Нит’ би друга блага требô;
Ти си злато моје наде,
Шарној дузи ти си небо.
Па још уз то српско срце,
Чим се злато моје кити,
Чврста вера, којом-но ће
Небо увек небо бити.
