Ђулићи увеоци - LXIX

Нешто си рећи хтела 

Кад више ниси могла; 

Уста ти беху нема, 

— Ал’ суза ти помогла. 

Онда сам сузу збрисô, 

Сад је разумем тек, 

Ти с’ чеду нашем, Смиљци, 

Видела кратак век. 

А сјајак у тој сузи, 

И тај разумем сад, — 

Твојој је српској души 

У деци био над. 

И ти си рећи хтела: 

„Кад Смиљку отме ноћ — “ 

Разумем, ох, разумем! — 

Ал’, где ми је та моћ?.. 

И испуни се слутња 

Самртног часа твог, 

Мезимче моје драго, 

И то ми узе Бог. 

Сад често у сну чујем 

Дечице моје глас: 

„Где год је Српче које, 

Љуби га, ради нас!“ 

И тог је гласа тако 

Рајски утешна моћ, 

Од гласа тог се ведри 

Жалости моје ноћ! 

И читав врт се створи, 

У њему цвећа шар, — 

И ја по врту ходим 

И берем цвеће, стар. 

Па вијући умрлим 

У спомен невен сплет, 

Чини ми с’ кâ да грлим 

Цео будући свет. 

Ђулићи увеоци - LXVIII

Промисли се, — нису ране 

Само теби дане; 

На свету је много бола, 

Свуда на све стране. 

Теци песмо, поточићу 

Порушена нада, 

Изгуби се у пучини 

Општих, вечних јада! 

Ђулићи увеоци - LXVII

Пале сузе, — не из ока 

Већ из срца ојађена, 

На увелу ружу пале, — 

То је сада роса њена. 

Ноћ је била. Зором рано 

Зраци сунца засинуше; 

Жарко сјају и певају: 

„Овако се сузе суше!“ 

Друге ноћи: опет сузе 

На остатку мртве руже; 

Опет веле топли зраци: 

Овако се сузе суше!“ 

Тако било цела лета, 

Сузне капи сунце суши; 

Лето прође, јесен дође, 

И зима се запенуши. 

И северци на сухору 

Ружиноме сузе гледе; 

Камен пуца, они веле: 

„Овако се сузе леде!“ 

Следише се росне капи 

Да се с њима ружа кити. 

То последње сузе беху, — 

Престало је срце бити. 

Ђулићи увеоци - LXVI

Месечина кад прелије боле, 

И кроз јаде дуне поноћ сива, 

Замирише од горе до доле, — 

И обоје у једно се слива. 

Размакну се простори бескрајни 

Растворе се времена таласи, 

Тад задршћу васионе широм 

Тихих звона надземаљски гласи. 

Васиона храмом се саздава, — 

Христос сиђе с иконе престолне, 

Из путира, где су општи боли, 

Причешћује појединце болне. 

Из путира, где су општи боли, 

Свих срдаца, свиколких времена, 

С честицама и суза и крви, 

За патнике што је проливена. 

Ко окуси, миром се озрачи, 

Осети се целином исцељен, 

Није више самоћом пригушен, 

Није више од света одељен. 

Многи дођу, ал’ су још неспремни, 

А анђели тад запоје кругом: 

Иди, иди, па се скоро врати 

С пречишћеном, с узвишеном тугом. 

Ђулићи увеоци - LXV

Волео сам негда цвеће, 

— И сада ми јоште прија — 

Ал’ сад волим нешто веће: 

Деца су ми најмилија. 

У деци је света клица, 

Нова моћ се у њим’ крије, 

Бољи свет би могô нићи, 

Кад би знали развити је. 

Волим дечју чисту душу 

Посматрати, неговати; 

Ако с’ после унакази, — 

То бар нећу дочекати. 

Ђулићи увеоци - LXIV

Ко је тужан, нек не тражи
Туге нове.
Доста му је, доста му је, —
Нек не чита песме ове.

Ко је срећан, нека грли
Своје снове,
Нек не мути ведру душу, —
Нек не чита песме ове.

Ко их чита, нека прашта
Слаботану,
Кâ што прашта мутном небу,
Плачном дану.

Ђулићи увеоци - LXIII

Окер, кармин, ултрамарин, 

То су само бледе шаре, 

Да су сузе разне боје, 

Ја бих от’шô у сликаре. 

Моловô бих слике ведре, 

Све што оку вашем прија; 

Месечина како ј’ мека, — 

Како звезда јато сија. 

Како лепо зора руди; — 

Како с’ дивно сунце рађа; — 

А на мора мирних груди 

Како сретно плови лађа.

Како у вис шева лета; — 

Како неву грли срећа; — 

Како красно ружа цвета; 

Како ј’ живот пун пролећа. 

Таке слике ја бих свету 

Брже него песму дао, 

Ником никад не бих рекô, 

Чиме сам их моловао.