Месечина кад прелије боле,
И кроз јаде дуне поноћ сива,
Замирише од горе до доле, —
И обоје у једно се слива.
Размакну се простори бескрајни
Растворе се времена таласи,
Тад задршћу васионе широм
Тихих звона надземаљски гласи.
Васиона храмом се саздава, —
Христос сиђе с иконе престолне,
Из путира, где су општи боли,
Причешћује појединце болне.
Из путира, где су општи боли,
Свих срдаца, свиколких времена,
С честицама и суза и крви,
За патнике што је проливена.
Ко окуси, миром се озрачи,
Осети се целином исцељен,
Није више самоћом пригушен,
Није више од света одељен.
Многи дођу, ал’ су још неспремни,
А анђели тад запоје кругом:
Иди, иди, па се скоро врати
С пречишћеном, с узвишеном тугом.
