Ђулићи увеоци - LXIV

Ко је тужан, нек не тражи
Туге нове.
Доста му је, доста му је, —
Нек не чита песме ове.

Ко је срећан, нека грли
Своје снове,
Нек не мути ведру душу, —
Нек не чита песме ове.

Ко их чита, нека прашта
Слаботану,
Кâ што прашта мутном небу,
Плачном дану.