Ђулићи увеоци - XI

Бежећ’ некуд — дођох, стигох 

У тишину горе свете, 

Па дозивах беле виле, 

Што их снивах као дете. 

Заћуташе горске птице, 

Само дрва лишћем тресу, 

А тај шапат кâ да вели: 

„Не тражи их, — умрле су!“ 

Ђулићи увеоци - X

Зар ја љубит’ више не смем? 

Зар се мени само крати 

Своју драгу драгом звати, 

Уздахнути, осећати!? 

Ко ми може љубав убит’, 

Ма да ј’ срце раскидано! 

— Ја те љубим, чедо моје, 

Чедо моје, закопано! 

Ја не умем жеље крити, 

Та жеље нам живот чине; 

Ја још живим, а ко живи, 

Тај за рајем својим гине. 

И ја гинем срцем живим, 

И ја гинем непрестано — 

Ја за тобом гинем злато, 

Злато моје — закопано! 

Сваком сјаје једна звезда 

Кроз тамнину горких јада, 

Сваког теши ова звезда — 

А зар за ме нема нада!? 

Зар ти ниси увек била 

Мелем цвеће мојих рана, 

Зар ми ниси и сад нада, 

Надо моја — закопана! 

Кад су били часи златни, 

Кад времена беху срећна, 

Ја сам имô много вере, 

— Ал’ зар вера није вечна 

Зар је вера што у јаду 

Изневери сиротана!? 

— Зар те не смем својом звати, 

Веро моја — закопана? 

Ти си мртва, мој животе, 

Отишла си с овог света, 

Тој даљини нема мере — 

Па зар и то да нам смета! 

Нека пада над и вера, 

То ми љубав, не савлада — 

Ја те љубим, празна сенко, 

И без вере и без нада! 

Ђулићи увеоци - IX

Кад сам био на твом гробу 

Замириса мир босиљка, 

А мени се причу гласак: 

„Шта ми ради моја Смиљка?“ 

Твоја Смиљка, сиротанка, 

Још не може ногом стати, 

А отац је зборит’ учи — 

Прва реч јој биће: Мати! 

Кад узмогне ногом стати, 

Кад научи матер звати, 

Довешћу је гробу твоме, 

Ту нек каже: Мати, мати! 

Ох, како ће на те гласе 

Црна гуја јада мога 

Упити се, стегнути се 

Око срца рањенога! 

Па ће можда смртним стегом 

Раздробити сву теготу, — 

Ви’ш, како су лепи нади, 

Што ме држе у животу! 

Ђулићи увеоци - VIII

Мртво небо, мртва земља, 

Не мичу се магле сиве; 

Мртви дани, мртве ноћи, 

— Само боли јоште живе. 

Тоне, пада мртва нада 

У наруче мртвом Богу, 

Изумрло што је могло, 

Само боли још не могу.

Навикла се суза оку, 

Издахнути ту је рада; 

Ал’ се с мртва ока враћа, 

Па на мртво срце пада. 

Мртво срце суза буди, 

Падајући на њ са виса, 

Из њег’ ничу ове песме, 

Мртво цвеће без мириса.

Ђулићи увеоци - VII

Сунце с’ роди, па завири 

У поноре мојих груди; 

Ужасне се, па ме мане, 

Пође даље путем својим. 

Ја останем с јадом мојим 

У ужасно вел’ком свету 

Сам; 

Сунце с’ диже, спушта, зађе, — 

То се зове дан. 

Све се тиша, све се мири, 

— Свет је канда сад још шири — 

А бескрајност у црнини 

Жели негде да одане, 

Па на моју душу пане, 

Ту пребледе, као да је 

Црна рани моћ, — 

Гледи на ме, оставља ме, — 

То се зове ноћ. 

Ђулићи увеоци - VI

Мишљасмо да ће дуго да траје. 

— Уђи-де мајко, — издахнула je! 

И крај је болу, и крај је муци; 

Издахнула је на левој ми руци. 

Светиња грозна тог смртног часа 

Паде нам на душу, паде нам на груди, 

И нико нема ни речи, ни гласа, 

Нико с’ не усуди 

Дотакнут се крила тог сна, ил’ јаве, 

Заталасат’ ваздух око мртве главе. 

Стајасмо неми код мртваца близу, — 

Болови наши онесвеснули су; 

Обамрло срце, претрнули ваји, 

Следиле се сузе, смрзли уздисаји. 

Питање једно дрхта нам на усти, 

А ни то не сме нико да изусти, 

Ове две-три речи, пуне вечна јада: 

„Шта ћемо сада?..“ 

Ђулићи увеоци - V

Нит хоће воде, нит хоће лека. 

— Ипак бих рекô, да нешто чека. 

Понуде носе мајка и сеја, 

— Она с’ насмеја. 

Били да видиш пролетно цвеће? 

— Па ни то неће. 

Да шта ми хоћеш, патнице моја? 

— Xoћy да буде Божија воља...“