Зар ја љубит’ више не смем?
Зар се мени само крати
Своју драгу драгом звати,
Уздахнути, осећати!?
Ко ми може љубав убит’,
Ма да ј’ срце раскидано!
— Ја те љубим, чедо моје,
Чедо моје, закопано!
Ја не умем жеље крити,
Та жеље нам живот чине;
Ја још живим, а ко живи,
Тај за рајем својим гине.
И ја гинем срцем живим,
И ја гинем непрестано —
Ја за тобом гинем злато,
Злато моје — закопано!
Сваком сјаје једна звезда
Кроз тамнину горких јада,
Сваког теши ова звезда —
А зар за ме нема нада!?
Зар ти ниси увек била
Мелем цвеће мојих рана,
Зар ми ниси и сад нада,
Надо моја — закопана!
Кад су били часи златни,
Кад времена беху срећна,
Ја сам имô много вере,
— Ал’ зар вера није вечна
Зар је вера што у јаду
Изневери сиротана!?
— Зар те не смем својом звати,
Веро моја — закопана?
Ти си мртва, мој животе,
Отишла си с овог света,
Тој даљини нема мере —
Па зар и то да нам смета!
Нека пада над и вера,
То ми љубав, не савлада —
Ја те љубим, празна сенко,
И без вере и без нада!
