Кад сам био на твом гробу
Замириса мир босиљка,
А мени се причу гласак:
„Шта ми ради моја Смиљка?“
Твоја Смиљка, сиротанка,
Још не може ногом стати,
А отац је зборит’ учи —
Прва реч јој биће: Мати!
Кад узмогне ногом стати,
Кад научи матер звати,
Довешћу је гробу твоме,
Ту нек каже: Мати, мати!
Ох, како ће на те гласе
Црна гуја јада мога
Упити се, стегнути се
Око срца рањенога!
Па ће можда смртним стегом
Раздробити сву теготу, —
Ви’ш, како су лепи нади,
Што ме држе у животу!
