Мртво небо, мртва земља,
Не мичу се магле сиве;
Мртви дани, мртве ноћи,
— Само боли јоште живе.
Тоне, пада мртва нада
У наруче мртвом Богу,
Изумрло што је могло,
Само боли још не могу.
Навикла се суза оку,
Издахнути ту је рада;
Ал’ се с мртва ока враћа,
Па на мртво срце пада.
Мртво срце суза буди,
Падајући на њ са виса,
Из њег’ ничу ове песме,
Мртво цвеће без мириса.
