Мишљасмо да ће дуго да траје.
— Уђи-де мајко, — издахнула je!
И крај је болу, и крај је муци;
Издахнула је на левој ми руци.
Светиња грозна тог смртног часа
Паде нам на душу, паде нам на груди,
И нико нема ни речи, ни гласа,
Нико с’ не усуди
Дотакнут се крила тог сна, ил’ јаве,
Заталасат’ ваздух око мртве главе.
Стајасмо неми код мртваца близу, —
Болови наши онесвеснули су;
Обамрло срце, претрнули ваји,
Следиле се сузе, смрзли уздисаји.
Питање једно дрхта нам на усти,
А ни то не сме нико да изусти,
Ове две-три речи, пуне вечна јада:
„Шта ћемо сада?..“
