Ђулићи увеоци - LVIII

Већ девет година на ранама леже, 

Кô девет копрена, 

Одатканих, оплетених нитом 

Уздисајних трена. 

Већ девет година на ранама леже, 

Кô девет копрена, 

Над срцем ми, над иконом, где је 

Жива слика њена. 

Све више копрена на ранама леже, 

Ту на левој страни; 

Тај живопис божји и време га чува 

И време га храни. 

Ђулићи увеоци - LVII

Кад нам мили на пут пођу, 

Пуни смо жаљења, 

Рукујућ’ се говоримо: 

„Збогом, — до виђења!“ 

Лепе речи, топла нада 

Из груди их креће; 

То велимо, то желимо 

А — биће, ил’ неће. 

Ал’ кад мили у гроб падну! — 

Ни то ништ’ не мења, — 

Зар не смемо и тад рећи: 

„Збогом, — до виђења!“ 

Ђулићи увеоци - LVI

Имао сам сестру једну, 

Јермилом се звала, 

У Иригу питомом је 

Вечни сан заспала. 

Сахранисмо ј’, — а гробље је 

Тад на брегу било, 

Било брегу на обронку, 

Пак се одронило. 

Сестро моја, нежни цвете 

Старих успомена, 

Нит’ је срећа, нит’ несрећа 

Што ти гроба нема. 

Ја и тако к небу гледим, 

Ту им тражим лика, 

Кад се сетим мојих милих, 

драгих покојника. 

Ђулићи увеоци - LV

Да л’ то беше санак 

Као и све друго?!.. 

— Ја уснух себе 

Више ова света; 

У оном вису, 

Куд не стижу живи; 

Нађох се тамо 

— За часак само; 

И за тај часак 

Прегледах тајне, 

Чудества многа, 

И видех оком 

Или душом само, 

Вишњега Бога. 

„Како дође амо?“ 

Запита ме Боже. 

А ја му рекох: 

Ти ми поможе! 

Болове оне, 

И јаде големе, 

Које си ми дао, 

За часак један 

Под ноге сам мето, 

На њих сам стао. 

Тако се дигох 

И — до тебе стигох. 

А Бог ми рече: 

„Сад се врати доле, 

Па поштуј јаде, 

Поштуј своје боле, 

И носи свима 

Земским патницима 

С поруком божјом 

Најлепшега дара: 

Бол нека вас диже 

Нек вас не обара! 

И ја сам о том 

Премишљао дуго 

— Да л’ то беше санак, 

Као и све друго... 

Ђулићи увеоци - LIV

Чујем да си блед у лицу, 

А с њега се туга смеши; 

Зар ти немаш таку птицу, 

Која уме да те теши? 

Ако немаш птицу своју, 

Што ти гали дане, ноћи. 

А ти почуј птицу моју, 

Која пева: „Све ће проћи!“ 

На груди ми птица слети, 

Ту рашири крила мека, 

Па ми вели: „Ни бриге ти, 

Свакој рани има лека!“ 

Па још дода: „Коло cpeћe 

У брзом се хуку врти; 

Боли твоји трајат’ неће, 

Ни по часа после смрти!“ 

Ђулићи увеоци - LIII

Појте, појте, весел’те се,
Та то мени ништ’ не смета!
Јер се мени тако чини,
Да вас гледам с друга света.

Појте, појте својој срећи,
Не дајте је из свог круга!
Само cpeћa нек је права,
Као што је моја туга.

Усклик ваша радовања
Жице срца мога њија, —
Гласи cpeћe, — гласи бола, —
Па ипак је хармонија.

Ђулићи увеоци - LII

Тетка Мико, уђи и ти 

У мој оквир црни, 

Одатле ми најдавније 

Спомене разгрни! 

Сећам те се као виле 

Која стоји сама 

На извору најбистријем 

Српских нам песама. 

Ти си мене запојила, 

Овим светим пићем, — 

Ти си тајно управљала 

Мојим целим бићем. 

Твој је живот притиснуло 

Ратних дана крило, — 

Нестало те — нико не зна 

Шта је с тобом било. 

Неки веле: „Изгорела 

Сред оних вијора.“ 

— Чиј’ је живот у песмама, 

Тај изгорет’ мора.