Кад нам мили на пут пођу,
Пуни смо жаљења,
Рукујућ’ се говоримо:
„Збогом, — до виђења!“
Лепе речи, топла нада
Из груди их креће;
То велимо, то желимо
А — биће, ил’ неће.
Ал’ кад мили у гроб падну! —
Ни то ништ’ не мења, —
Зар не смемо и тад рећи:
„Збогом, — до виђења!“
