Имао сам сестру једну,
Јермилом се звала,
У Иригу питомом је
Вечни сан заспала.
Сахранисмо ј’, — а гробље је
Тад на брегу било,
Било брегу на обронку,
Пак се одронило.
Сестро моја, нежни цвете
Старих успомена,
Нит’ је срећа, нит’ несрећа
Што ти гроба нема.
Ја и тако к небу гледим,
Ту им тражим лика,
Кад се сетим мојих милих,
драгих покојника.
