Село је сунце јарко,
А ноћ се спушта тијо,
Ох, благо оном, ко се
Уз драго своје свио.
Гаси се жагор, тишма,
Ни птица не полета; —
Још мало пак ће за нас
Нестати цела света.
Ни речи наше неће
Светињу рушит’ тију;
Чујемо само једно, —
Како нам срца бију.
