Једна мисô, као муња,
Тако брза, тако сјајна,
Откиде ми с’ исред душе
И постаде души тајна.
Кâ да оде у вис горе, —
Не дâ с’ видет’ оку моме;
Ја осећам бол откида
И жалим за њоме.
Хоћеш ми се икад вратит’,
Да те боље чувам таде,
Мисли моја... или жељо...
Ил’ спомене... шта л’ бијаде?
А она ми канда шапће
Кроз тишину благе ноћи:
„Нећу ти се никад вратит’, —
Ти ћеш к мени доћи.“
