Кад те прваш видех
Посред друштва живна,
Хтедох те упитат’
Је л’ ти име Дивна?
Састајô се с тобом
И за те разбирô, —
А штогод сам чуо,
Кâ да ј’ голуб бирô.
Веровô сам радо,
Ал’ загледах дубље:
Скрите се, голуби,
Ово ј’ надгољубље!
Певају ти очи —
Блажен ко их слуша!
Не певају очи
Већ то поје душа;
А душа ти поје,
Јер је мирна, сјајна,
Не зна шта су вали,
Не зна шта је тајна.
Ружичаста уста
Са осмејком благим —
Благо ли срећнику
Ког назову дрâгим.
Гледô сам те често,
Женског рода дико;
Ти једном упита:
„Што ме гледаш, чико?“
На то ти се песма
Истом сад одзива:
То ти нисам рекô,
Док си била жива.
„Јавор“ 1892.
