Млада мома неговала
Зелен рузмарин,
Што ’но га јој поклонио
Газда - Лазин син.
Свако јутро устајала
Раном зорицом,
Свој рузмарин залевала
Бистром водицом.
Зборила му: „Ал’ си красан,
Рузмарине мој!
На срце ми, у душу ми
Пада мирис твој.“
А рузмарин усуди се,
Шапће — учи је:
„У сватови ја миришем
Мало друкчије.
То ти не знаш, луда млада,
Сад ти рекох, знај!
Ако мислиш да те варам’,
А ти покушај.
Оно момче давно чека,
На то навија;
Мене шаље да му будем
Проводаџија“.
Дивна ј’ мома, кад је румен
Стида облије.
А рузмарин замириса
Најсватовскије.
„Јавор“ 1887.
