Негда је друкче било,
Друкчије него сад:
И свет је био млађи,
И ја сам био млад.
И цвет ми био цветан,
И зелен беше луг,
И ја у њему сретан,
И друг ми беше друг.
Нису ми биле мучне
Братинске здравице,
И могô сам поднети
И мало славице.
На развали сам света
Мисли одмарао,
И светове сам нове
За тренут стварао.
И врагу сам се ругô,
У пакô слазио,
И дуго сам га дуго
Ногама газио;
И док сам ногом тако
Врагове нотирô,
Главом сам, чак и срцем
До веба допирô.
И питао сам Бога,
Треба л’ што да му дам,
Јер имам блага многа,
Броја му не знам сам...
Негда је тако било,
Друкчије него сад:
И свет је био млађи,
И ја сам био млад.
1888.
