„Видиш ону звезду горе“,
Астроном ми један рекô,
„Мозак стане, кад помислиш,
Како ј’ звезда та далеко.
„Далеко је, високо је, —
Сто година дугих прође,
Докле њена светла зрака
До нашега ока дође.“
„Ми видимо звезду ову,
Видимо је како трепти,
А ње можда давно није,
— Верујеш ли? — Верујем ти!
Јер с’ и мени кашто чини,
Усред ноћи сам стојећи,
Кô да чујем слатке гласе,
Кô да чујем миле речи.
Чини ми се кô да видим
Светло лице звезде своје;
Ја је видим, ја је видим,
— А ње давно нестало је...
