Гроб је трулеж, — он не уме
Брзо пепô стварат’ —
Ту смо близу, кад ће мртве
Живи огањ згарат’.
Ако тада будем имô
Живих пријатеља,
Сетиће се мојих тијо
Прошаптаних жеља.
Ломачу ће разбуктати
Да гори поштено,
Сагореће тело моје,
Сагорет’ и њено.
Са топлотом у вис лети,
Што се не пепели,
Што остане, жара прима
Више се не дели.
Стаклен-жара радо прима
Ту спојину јаку,
Па нек стоји ма где било,
Само не у мраку.
То би била последња ми,
Верујте, не мала;
А добрима пријатељма
Напред велим: Хвала.
