У сну, дабогме у сну,
И где би другде било,
Дође ми моја мајка
И поздрави ме мило.
На моје тешке јаде
Спустила своје очи,
Утишаше се јади
Небеском неком моћи.
У сну, дабогме у сну,
Дођоше друзи мили,
И стиснуше ми руку,
Сумор ми разведрили.
У сну, дабогме у сну,
Дође ми моја драга, —
У саломљеним грудма
Разви се нова снага.
И пролеће се засја
У души мојој тијој,
А заигра ми срце,
И почех певати јој.
У сну, дабогме у сну,
Деца ми стигла мила,
И одмах сам их познô,
Ма да им никла крила.
Па свако руку стави
На једну моју рану,
А то је било као
Да мелем на њу кану.
Будан сам, опет будан,
И опет... али нека,
Даклем на оном свету,
Онде те мелем чека.
