На столу је мирно свећа горукала,
А по соби лети лептирица мала.
У несташном лету весело и смело
На дувар поглêда, на светлиште бело;
Обрну се к свећи, нехотице, чило,
„Гле, још јача светлост!“ — мило јој је, мило.
Гледа тако летом. Гледа тако дуго,
Сита је светлости, — хајде сад што друго!
Кад окрете леђа свећином пламенку
На дувару спази својег тела сенку.
Ето нешто ново. Што је ново дрâжи.
Сад у тој новини забавицу тражи.
Весели се томе као неком дару:
Њена мала сенка игра по дувару.
Малена је сенка. Остраг гори свећа.
Ал’ што ближе к свећи, а сенка све већа.
„Тако ли је дакле! Сад ми је све јасно:
Та ја много могу; ала је то красно!
Могу, вала, ведрит’, могу и облачит’;
Цео светли дувар ја могу помрачит’.
Е, ко би се надô такој моћној срећи!
Та ја ево могу да пркосим свећи.“
Набујао пркос у слабом створуљку;
Па све ближе к свећи, к мирноме горуљку.
„Ох, да топле сласти; сад видим шта значим.
Ето, сад ћу цео дувар да помрачим!
Још маличак пак ћу видет’ собу црну!“
У томе маличку у пламен насрну, —
Пак нестаде и ње и њезина сена
И лудила њена.
„Јавор“ 1893.
