Кад сви ћуте, и ти ћути;
Кад сви зборе, збори и ти;
Међ’ мудрима немој луда,
Међ’ лудама мудар бити.
Што сви хвале, и ти хвали;
Што сви куде; и ти куди;
С веселима весели се,
Са брижнима брижан буди.
Кад сви шапћу, и ти шапћи;
Кад сви њачу, и ти њачи:
Кад се цело друштво луди,
И ти с’ луди и дедачи.
Кад сви жмуре, и ти жмури;
Кад сви везу, вези и ти;
Кад им памет није слана
Ти је немој посолити.
Кад сви скачу као јарци,
Немој ни ти бити јање:
А кад видиш да се смеју,
Удри и ти у смејање.
Кад ђаволу кажу: соко!
А соколу кажу: ђаво!
Немој ни ти друкче рећи,
Па ће свима бити право.
Кад се нађеш с Петром, Павлом,
Не разбирај које ј’ боје,
Нити чекај да те пита,
Напред реци: Јест’, тако је!
Тако чини, тако ради,
Па ћеш свима угодити;
Па те нико гонит’ неће,
Па ћеш свима мио бити.
То додуше није лако,
А поштено још је мање,
То је срцу стега љута
А души је робовање.
Али зато ове муке,
Лепим, слатким плодом роде:
Тако можеш милост стећи
У светиње и господе.
Бићеш „срећан“ ако умеш
Тако врдат’, тако шарат’...
Само двома... само двома
Не знам како ’ш одговарат’:
Једно себи, својој свести,
Друго Богу, кад запита;
А питаће, питат’ скоро...
Пази само: већ те пита.
„Стармали“ 1881.
