свршетком 1886. године
Најпре скочи па онда реци: хоп!
Народна пословица.
Сахранисмо старо лето, —
Није пукô топ,
И у ново прескочисмо:
Смемо л’ рећи: хоп!
Молим, молим да се мало
Боље разумемо.
Да смо штогод прескочили
То рећи не смемо.
Прескакања бивало је —
Али преко нас.
(Је л’ ко ногу угануо,
То је његов шпас).
У новом смо лȅту, јесте —
Но је л’ скок то наш,
Ил’ тек ћилим испод ногу
Тргô календраш.
Како ј’ да је, где смо ту смо,
Небо нам је кров,
А пред нама ето стоји
Празан листак нов.
Један, осам; осам, седам, —
Наслов му је то.
С тог ће листа свако читат’
Што напише ко.
Ко што пише, себи пише
И потомству свом,
А ко туђим духом дише,
У њега ће гром.
Можда ћемо знојем писат’
Бољих дана вест,
Можда ћемо сузом писат’ —
Нек’ се бистри свест!
Можда ћемо крвљу писат’ —
И тим Србин сме —
Само кавгом међусобном
Не, за Бога, не!
Кад се сврши ово лето
Запитаће — хај!
Шта је рекô, шта је стекô
Братски загрљај.
Па ко буде продерао
Туђих зâмкâ склоп,
Продерô ил’ прескочио —
Тај сме рећи: хоп!
„Стармали“ 1887.
