Осми многих лепих жеља
Што сам данас за вас сновô,
Поштовани читаоци,
Ја вам желим још и ово:
Ајд’ да почнем одоздоле;
Ја вам желим ноге лаке,
А ногама желим сложне
И напредне све кораке.
Коленима вашим драгим
Не знам казат’ жеље веће
Већ у разним незгодама
Да не клецну, да не клече.
А трбуху? Шта ћу њему?
И он има права своји’ —
Постом нек’ се не претањи,
Мрсом нек’ се не прегоји.
Желуцу вам желим снаге,
Нек’ савлада, нека свари
Што му груну дипломате
И извесни новинари.
Над стомаком с леве стране
Стоји срце — живо било!
Где год људи лете срећи
Ту је срце десно крило.
А сад руке... шта ћу њима?
— Радом, трудом оне сјаје —
Једна нека доста прима,
Друга нека доста даје.
А сад плећа... та су слаба,
Терет их је измучио —
Нека плећа буду јача,
Па ма терет мањи био.
Више плећа врат се диже...
Нек’ поједе много сáрмâ!
А да сарме боље прођу,
Не било му с поља јарма!
Кол’ко људи, тол’ко глава;
Кол’ко глава, тол’ко људи.
Ал’ ја желим да не буде:
Кол’ко људи, тол’ко ћуди.
Ко саближи разне ћуди
Извршиће дивно дело:
То је славно, ал’ је главнô:
Поштен образ, светло чело.
„Стармали“ 1882.
