(Мађарски од Е. Јакаба)
Ономад сам чудан санак снио:
Шећући се преко тротоара
Нађох што је неко изгубио,
Нађох нече срце из недара.
Подигô сам млађано срдашце,
Да га плахи не погазе људи;
Пођох даље, тражећи му госу,
Да га вратим у рођене груди.
Питао сам и тамо и амо:
Ко изгуби тај адиђар мали?
„Шта, адиђар? Чудна адиђара!“
Тако су ме многи исмејали.
Сусрете ме једно момче младо
— Са чела му тиха туга веје —
Чим опази срце, познаде га,
Познаде га и рече чије је.
Било срце лепоте девојке, —
Одох к њојзи молит’ да ме прими,
Слушкиња се за час тили врати,
Поклони се и одговори ми:
„Молим лепо, срце ћемо данас
Ставит’ овде на ово сиџаде.
Госпођица сутра ће га наћи,
Јер, верујте, данас нема каде.
Зар не знате, данас је венчање, —
Ох, стекла је мужа богатога.
С Богом!“ — С Богом! — Ето то сан спио.
Чудан санак, јест’ тако ми Бога!
