„Што ћу, Боже, што ћу,
Жена ми се карта!“
Тако је лелекô
У Негдину неко.
А ђаво му шапнô:
„Хихи, хихи, хи!
Па зар не знаш лека, —
Хајд’ у крчму, пи!“
А човек, кâ човек,
Шта је друго знао,
Што му ђаво рекô
То га послушао.
Сад отац при вину,
А мати при кецу, —
Онда ђаво оде
Да им чува децу.
Гладио им децу
Копитом и репом,
Задахнô им душу
Моралштицом лепом:
„Добра деца увек
Родитеље следе,
Треба да се на оца
На мајку угледе!“
Тад’ је била сетва,
Данас је већ жетва;
Ђаво жање коров зрео
— А то је и хтео.
