У гроб, у гроб спуштају је.
Живот мој, и моје све.
Страшан је тај црни амбиз, —
Само у гроб у гроб не!
Па зар ја да први бацим
Шаку земље на њен лес!
Рука ми се натраг трза, —
Тај обичај кује бес.
Ох, што нисмо сада онде,
Где је „дивљи“ обичај;
Место гроба кроз ломачу
Јурне пламен, сине сјај,
Ја бих смело потпалио
Тај жртвеник, одар њен,
Да трулежу, да гњилежу
Отмен плен.
