Слава теби, убаво пролеће!
Теби венци, јер је твоје цвеће!
Хвала лету, кад сунце завлада,
Топло грли, а пружа и хлада!
А јесени и слава и хвала,
Роде, плоде она нам је дала!
А шта зими, годишњој мезими?
Хладна зимо, ход’ да те видимо!
Земља стара зими се одмара,
Снагу збира у заклону мира:
Спрема ново премалеће, цвеће,
Топло лето, хладовно дрвеће,
Јесен зрелу с пуним крилом дара
Да обдари вреднога ратара.
— Ко покрива поље преорано,
Да не зебе семе посејано?
Оштра зима, ал’ јој блага нега,
Зима стере покривач од снега.
Зима збира око огња жива,
Где нас гуслар песмама дарива.
А у школу чило иду ђаци,
Да с’ покажу на зими јунаци.
Зими учи шта анђели кажу:
Да богати сиротне помажу.
Зима носи Божић, данак лепи,
Који сваког новом надом крепи.
— Драга зимо, Бог нам те је дао!
Ко те не би силно поштовао!
1893.
