„Пéсницом удри, брате,
Ударај макар куда,“
Рекла ми једна луда.
„Јер где год видиш кога,
Сви су ти на зло брзи,
Свакò те братски мрзи.“
А ја сам луду гледô:
Чело му било бледо,
Врх њега иње седо.
Кад велиш да је тако,
И кад ми кажеш: брате,
Јурнућу прво на те.
Ударих силно, снажно...
Рука ми сва у крви;
Огледало се смрви.
Ха, неста луде! — али
Ко ни се смеје, ко?
— Гле! ја се смејем то!
1891.
