Имам једну воћку, — граната, голема,
На њојзи јабука и има и нема.
Оно, што га има, црвљиво ј’ и гњило;
Оно, што га нема, — прекрасно би било.
Воћко моја, воћко, граната, голема,
Ја ти у хлад легнем, ал’ ми се не дрема;
Обузму ме мисли, да их једва смажем.
Мислим, — а што мислим никоме не кажем.
Кретô сам се штакрат секиром у руци:
„У корен је удри, сруши је, утуци!“
Ја подигнем руку, рука клоне сама, —
Збори нешто, збори у њеним жилама.
„Разумем ти срџбе, срџбе незлопаке;
Ал’ ја нисам крива, године су таке.
У корену мојем здрави осок бије, —
И ако се крије, нестало га није.
Очај не помаже...“, топлим гласом дода:
„Измениће с’ време, биће бољих года, —
На гранама мојим биће друкча рода“.
