Оженио с’ младић
Топлотан и зрео,
Могао је наћи
Крин без пеге бео.
Па где нађе љубу?
Где је узгред стигô:
У греху је нашô,
Из греха је дигô.
Пољупцима првим
Спрао прошлост њену,
Кликнуло му срце:
Имам добру жену!
А она га душом
Покајничком крили,
Шапуће му тихо:
Спаситељу мили!
Она му је анђô
У новоме небу;
Љубе се и штују —
Ал’ у рају зебу.
Сетиће се људи,
Каквих има свуда,
И дотаћи ће се
Њена нерасуда.
Сусеткиње могу
Да је преко гледе,
Пакоснице могу
Да је и увреде.
То је страховање
Њиног мирног дома,
И рај њихов стрепи
Од тог страшног грома.
—
А ја, кад год пођем
Поред тога стана,
Хтео бих да станем
Кâ стража незвана,
Да од туда викнем:
Људи грешна света,
Не рушите срећу
Која вам не смета!
Беч 1882.
