Да се нешто зберу сузе,
Све што их је негда лило
Сиромаштво и патништво:
То би вел’ко море било.
Са обесних да се срцâ
Безмилосна здере кора
Јаки брод би могô бити,
Баш достојан така мора.
У том броду да се скупе
Сви што живе од ужаса:
Мирно, лепо пловили би
По пучини без таласа.
Али онда да се нешто
Збију, згрле са свих страна
Уздисаји мученика,
Уздисаји сиротана —
Ух, од куд си на то дошла,
Мисли моја препитома!...
Тад би била страшна бура, —
Да ужасна бродолома!
