Мите Поповића
У првоме пренеразу
Стегнуле ми грло гује...
Ал’ ти сада већ разумеш
Што се реч’ма не казује.
Речима се не казује
Како тебе грља вила:
Речима се не казује
Што је твоја душа снила.
Речима се не казује
Како си нам мио био;
Речима се не казује
Како си нас уцвелио.
Речима се не казују
Јади, које носиш собом...
Да л’ бар кажу сузе наше
Над прераним твојим гробом?
С Богом, тиче милопојно!
С Богом, гòнџе узорито!
С Богом, српски врли сине,
С Вогом, Мито!
Ја мнидијах: ти ћеш мени
Оно крајње „С Богом“ рећи,
Ал’ ти, бржи, брзо сврши,
Остави нас худој срећи.
Худој срећи? — Јест, тако је,
Ал’ ти шаљеш порук с неба:
„Остављам вас худој срећи
Са којом се борит’ треба!“
И кад овај порук чујем,
Дреше ми се с грла гује:
Тако ћемо!... то ти пријан
До небеса довикује.
„Стармали“ 1888.
