Чворак

Нисам дете, нисам ђак,

ал' сам ипак весељак.

Вид'ли сте ме по сто пута,

али никад забринута.

Не знам шта су бриге, боље,

ја сам увек добре воље.

Радо сам код људи,

веселе сам ћуди.

Не знам певат' баш на ноте

да се топиш од милоте, али певам брзо, лако,

сад овако,

сад онако,

И ко ласта кад цвргукне;

и ко славуј кад промукне;

и ко кос,

ал' кроз нос;

и ко чорба кад се срче;

и ко врата кад зацврче;

и ко точак кад зашкрипи;

и ко лонац кад прекипи.

Враголан сам од главе до пете,

та да ми се сити насмејете.

Имам дара

за пудара,

ал' ме људи неће,

ту сам лоше среће, -

нађу каква старца лења

што се туда гига, гења,

ал' заграби део;

ја бих грожђе само јео,

продават' га не бих хтео,

тако ми поштења!

Скоро ћете бербу брати,

би л' и мене хтели звати?

Ево, реч бих своју зад'о

да бих дош'о врло радо

да покажем све што знам.

Зовните ме, де'те, де'те!

Јер ако ме не зовнете,

- доћи ћу и сам!

Веверица

Алов! Онамо чак!

Да ли је још ко лак

'вако ко ја?

Јест, да!

Час крив, час прав,

час стрмоглав, -

сад сам на земљи,

сад сам на грани,

сад сам на врху,

ма'ни ме ма'ни!

Још један скок, па гле!

Хајд', ко ће пре?

Ко сме?

Па тако по вас дан,

а никад сан.

Без крила лети враг

чио и лак.

Дајте ми простора,

не треба м' одмора,

брзахно, живахно,

овамо, онамо...

Зелена гора, зелен лес,

данас је слава, пир и плес.

Свирајте птичији родови,

шеве, славуји, косови:

а ја ћу да вам поиграм,

умем па знам, -

што имам, то вам дам!

Нисам човек, нисам птица,

ја се зовем - веверица!

Веверица вевери,

ко ће да јој замери?

А кад ловци дођу амо,

хај'те, птице, да бегамо, -

нека бежи куд ко зна,

ја већ знадем куд ћу ја:

горе, доле, право, криво,

брзо, лако, чило, живо,

под камење, у корење,

у тазбину, у јазбину,

кроз рупицу у кућицу,

ту се мало смирим

па кроз прозор вирим,

ловци траже: "Гди је, гди је

тај кумашин наш?" -

Наћи ћеш ме, како није,

наћи ћеш ме баш!

Зека, зека из јендека!

Скочи зека из јендека

па по снегу лако прти,

за њим скочи други, трећи,

а за трећим и четврти.

По ћилиму белом скачу

један другом на кркачу, -

преметну се преко њушке,

ваљају се полеђушке.

Гуркају се у том трку,

ћушкају се у том хуку,

- ко их гледа не мож' знати

играју се или туку.

Гледао их ловац стари,

пуцати му беше жао,

узе листак књиге беле

па је зеке - нацртао.

Зека, зека из јендека,

баш је данас срећан био!

Данас му је - деце ради -

стари ловац опростио.

Весеље у риту

У риту је сјала

месечина блага,

јест, она је пала

као нова снага;

просула се као

неко старо вино, -

жаба рече патки:

"Хајд' да с' веселимо!"

Те је лепе речи

и корњача чула

и по њој се нека

радост разасула;

па за часак тили

коло се ухвати. -

Тако, моји драги,

весела вам мати!

Играју кроз трску,

играју кроз ситу;

лепо је весеље,

лепо је у риту.

Где се коло хвата,

знак је братске слоге, -

кад заигра срце,

играјте и ноге!

А да л' има свирке?

И свирка се чује.

Чујем чисто и ја, -

та комарци зује.

Играјте! Замерке

нема ни најмање.

Слађе је играње

него туговање.

Киша

Кишо, мати,

благодати!

Падај, падај,

прах утоли,

дај живота

гори, доли.

Кишо, мати,

благодати!

Покваси ми

цвеће мило

не би л' јоште

лепше било.

Кишо, мати,

благодати!

И поток те

чека вити,

па ће боље

жуборити.

Пера и његов Каро

Верни Каро нема мира,
по вас дан га егзерцира
господар.

Бичем маше, грди, псује,
и тако му командује
сваки дан.

После разне муке многе
Каро мора на две ноге
стајат' прав.

Бачен рубац мора наћи;
дигнут прутић: хајд прескачи!
А сад лај!

Покрије му главу капом,
а он мора бројит' штапом
кол'ко ј' стар.

Затим мора опет стати
и на носу подржати
залогај.

Донде не сме ни да микне
док му Пера не довикне:
Каро, хам!

Шта ће сада? Још не суста,
већ му меће бич у уста:
држи то!

Упрегне га у колица:
сад си коњиц ластавица,
вуци, де!

Перо, Перо, хуљо мала,
не ваља ти таква шала
с псетом тим.

Што је много, то је много,
сад би већем престат мого,
па ме чуј:

Ко год друге кињит' воли,
дочекаће сам што боли
- макар кад!

Хвала

Ево, драга дечице,

воћа свакојака:

грожђа црна, грожђа бела,

јабука, крушака!

Ове лепе дарове

јесен нам је дала,

драга наша јесени,

велика ти хвала!

То је само на слици,

па нам мира не да;

оно воће, право воће,

још лепше изгледа.

Ове лепе дарове

јесен нам је дала,

драга наша јесени,

велика ти хвала!

Сетимо се пролећа,

његових цветова;

што нам цвеће обећало,

ево тих дарова!

Ове лепе дарове

јесен нам је дала,

драга наша јесени,

велика ти хвала!

Сад имамо довоље

воћа свакојака:

грожђа црна, грожђа бела,

јабука, крушака!

Ове лепе дарове

јесен нам је дала,

драга наша јесени,

велика ти хвала!

Свет

Ала је леп

овај свет, -

онде поток,

онде цвет;

тамо њива,

овде сад;

ено сунца,

ево хлад;

тамо Дунав

злата пун,

онде трава,

овде жбун.

Славуј пева,

не знам гди, -

овде срце,

овде ти!

Ђацима на почетку школске године

Одмора је било,

хвала Богу, доста, -

и од кожне лопте

само вуна оста.

Лопту, чигру ма'ни,

змај и стрелу баци,

купите се опет

око школе, ђаци.

Знам да ћете бити

и вредни и орни. -

А како и не би,

овако одморни!

Патак и жабе

Ако сте докони

прочитајте ово:

патак украј баре

држао је слово.

Слушале га жабе

велике и мале,

слатке су му речи

једва дочекале.

Говорио патак

о врлини мира

и да нико никог

не треба да дира.

Свако има права

да слободно живи,

не сме тлачит' оне

што му нису криви.

Слога, мир и љубав

благослов је прави,

зато нека нико

никога не гњави.

Слушале су жабе

ово красно слово,

кад патак ућута,

десило се ово:

Један жабац мали

поближе је стао, -

а патак га зграби,

па га прогутао.

Из овог се нешто

и научит' даде:

хуље лепо зборе,

ал' нитковски раде.

Концерт

На овој је слици

једна вешта рука

нацртала мачке

целог комшилука,

како држе пробу

свог красног маука.

Витлају се чиле

од крова до крова,

раскидају санак

земаљских синова, -

ту ти има разних

и чудних гласова.

Ту ти има скале,

триле свакојаке, -

но, сачувај, Боже,

хармоније таке!

Али цртач мора бити

баш ђаволан прави,

јер ено пред мачке

још и ноте стави.

Тим је хтео на слику

шалу да намота, -

ко, бајаги, мачке не би

умеле без нота!

Позив у комендију

Јављамо ти ја и Мија:

сутра биће комендија.

Нека дође коме прија

каламандарија.

У трумбету ја ћу свират',

Кастор ће ми секундират.

Малог мопса већем уче

да скакуће кроз обруче.

Стевица ће памук јести

па из уста траке прести.

Анђелија биће дама

у дугачким хаљинама,

па ће играт' на штулама.

Андрија ће бити деда,

брада ће му бити седа,

па ће да нам приповеда

о зеленом жапцу,

о црвеном врапцу.

Јоја ће се пајац звати,

- он се уме преметати.

Крајцара се плаћа само,

пожури се док имамо

још седишта,

- лутка неће платит' ништа.

Ветар

Ја сам ветар, дижем прах,
зар вас није, децо, страх?!
Сад сам дете ко и ви,
па ћарлијам којегди;
сад сам вихор, момче холо,
играм коло наоколо;
сад вам цичим као гуја,
сад сам ветрић, сад олуја.
Затворите прозор, врата
да вас ветар на замлата!
Ја сам ветар, дижем прах,
зар вас није, децо, страх?!

Аца гушчар

Још сам нејак, још сам мали,

зато су ми гуске дали

да их чувам, бригу моју,

да остану све на броју.

Ако будем добре среће,

па кад будем момче веће, -

тад ће чуват' браца Аца

чопор свиња и прасаца.

Нека, нека, Бог ће дати,

још ћу и то дочекати

да протерам кроз долове

саме краве и волове!

Мали филозоф

Љуљао се, љуљао
наш весели друже,
наједаред, - ето ти га,
прекину се уже.

Том колачу, верујте,
није се ни надо;
да је било мало више,
и већма би страдо.

Ал' он зато не плаче,
филозоф је прави,
седећ' мирно на земљи
чешка се по глави.

Наш јунак

Погледајте амо,

децо, са свих страна,

ето, то је наш чувени

јунак од мегдана.

У руци му копље,

коме нема пара

(ништа зато ако је

оклагија стара).

О бедру му сабља,

ни њој нема мане

(случајно је опасао

сад са десне стране).

На глави му клобук,

с њиме парадира

(на слици се не види

да је од папира).

И трумбету има

кад треба да свира

(док не стекне своју чету

сам се егзерцира).

На авану стоји,

на све стране варда, -

ко га пита, одговара:

"Ја сам аван-гарда!"

Добри суседи

"Добар вече, суседице!

Ух, ала сам жедан!

Би л' ми дала мало воде,

само гутљај један?"

"Хоћу, хоћу, - драге воље,

вода није скупа.

Кад си жедан, ево ти је,

ево цела ћупа."

"Хвала, хвала, суседице!

Е, баш се разблажи'.

Кад вам од нас што затреба,

само мени кажи."

Бродари на везаном чамцу

"Збогом, мајко, ми идемо!" -

"Ако бог да тако?" -

"У Азију, у Африку

и још даље малко.

Збогом, мајко, лађа с' креће!

Ми смо сад бродари.

Што је море тако плитко,

то ништа не мари.

Из Азије донећемо

датула, смокава;

из Африке једног малог

тигра или лава.

Где најлепшег буде цвећа,

узбраћемо стручак,

вратићемо с' јоште данас -

и то баш на ручак."

Ала су то грдне муке...

Ала су то грдне муке,

тако гледат' у јабуке!

Јабуке су тако близу,

само уста да загризу.

А лепе су, румене су,

а слатке су, медене су,

само руке да су дуже, -

кад би могле да се пруже!

Или да је трска кака

ил' удица и пецаљка, -

или ветар да насрља

па да коју докотрља.

Ала су то грдне муке,

тако гледат' у јабуке!

Врабац и мачка

"Где ћеш, врапче, зимовати?"

- пита мачка врапца стара.

"Овде, онде, -

туда, свуда!"

- тако врабац одговара.

"Где ћеш, врапче, данас ручат?"

- пита мачка врапца стара.

"На крај шора,

наврх ора!"

- тако врабац одговара.

"А где ти је конак, врапче?"

- пита мачка врапца стара.

"Шта те брига?

Погоди га!"

- тако врабац одговара.

"Знаш ли, море, зашт' те питам?"

"Јер си мачка, а ја птица!"

- То је реко

па утеко, -

оста мачка тужна лица.

Аратос такве љубави

Сестра Јеца

и њен братац Неца

добили су зеца.

Сестра Јеца

и њен братац Неца

баш су луда деца!

Већ не знају шта ће с њиме

у вел'кој радости;

вуци тамо, вуци амо, -

пуцају му кости.

Зеца воле, - али како?

да је зецу наопако:

братац за реп вући стаде

да му воде даде;

за уши га вуче сека

да му даде млека.

Тешко зеки кад је пао

у те четир' шаке! -

па се мора ратосиљат

и љубави таке!

Магарац и фрула

Погледајте нашег малог Ђурицу,

од трске је направио фрулицу.

Свирао је лепо, ситно, шаљиво,

а магарац слушао га пажљиво.

Ђурка мисли магарцу се прохтело

па би и он да посвира весело, -

ту му радост закратити не хтеде,

пружи фрулу, магарац је - поједе!

А по томе закључити ваљда смем

да магарац не ужива ни у чем.

Магарац се не зна лепше провести,

он презире што не може појести.

Жаба чита новине

Седи жаба сама

на листу локвања,

од жаркога сунца

штитом се заклања

Да новине чита

то вам слика каже

ал' не мож' да нађе

што јој очи траже.

Знате већ о чему

жабе бригу воде:

хоће ли се скоро

одселити роде.

Како је жабац стекао бркове

Жапчева је жалост стара

и голема,

што на телу свом ниједне

длаке нема.

Ал' једаред, после таквих

брига многи',

приближи се један паук

дугоноги.

Сад ће му се испунити

жеља пуста,

те паука одмах зграби

- па у уста!

С обе стране ноге вире

паукове, -

поносито жабац суче

брке нове.

Дете и лептир

Дете

Лептирићу, шаренчићу,

ходи к мени амо!

Ево имам лепу ружу,

омириши само.

Лептир

Ја бих дошо, ал' се бојим

какве игле клете.

Стиснућеш ме, пробошћеш ме,

п' онда збогом, свете!

Дете

Нећу, лепко, нећу, лепко,

живота ми мога.

Само хоћу да избројим

кол'ко имаш нога.

Лептир

Е, па то ти могу казат'

и издаље малко:

лептир има шест ножица.

- А сад збогом, ранко!

Ево наших ласта

Ево иду, као звани,

наши лањски сукућани.

Ево наших ласта мили',

баш смо вас се зажелили.

Ход'те ход'те, птице вите,

да с' од пута одморите!

Ход'те, ход'те, гости моји,

ваше старо гнездо стоји!

Порушит' га нисмо дали,

ми смо вам га сачували.

Не идите другој страни,

ход'те к нама ко и лани!

Под нашим је кровом мирно,

нико није у вас дирно.

Ми певамо и играмо,

ал' се никад не свађамо.

Живећемо у радости, -

добро дошли, наши гости!

Мали див

Ја сам сада највећи

у свој околини,

сви сте моји дечаци, -

тако ми се чини.

Има људи високих,

ал' оваквих нема:

и мој отац сад би ми

био до колена!

Поп'о сам се на дрво, -

то је цела тајна,

ал' та моја висина

неће бити трајна.

Морам сићи, гладан сам,

крај ће бити хвали,

па ћу опет, ко и пре,

бити дечак мали.

Чупоглавац из кутије

Отворише кутијицу

Јањица и Ната

коју им је са вашара

синоћ дон'о тата.

Из кутије искочио

чупоглавац мали

па је стао ко да пита:

Но - што сте ме звали?

"Звали смо те - да нам певаш",

хтеде рећи Јања,

хтеде рећи, ал' не може

од тешка смејања.

А Ната би радо рекла:

"Ја те нисам звала!"

Ал' од страха стисла јој се

та усташца мала.

Зашт' је војска ућутала

Играла се деца мала

боја и војника,

а у боју има увек

вике и усклика.

Душмана су надјачали,

град су му отели;

победа је њина била,

њом су се занели.

Па ето их, вратише се

још од боја врући,

вратише се под заставом

кући певајући.

Ал' у собу кад уђоше

са тешкога пута,

наједаред цела војска

ко нема заћута.

Могао би човек чути

како расте трава. -

А зашто су ућутали?

- Мали браца спава!

Купање

Ала је то дивота,

кад се ко окупа!

- што се не би купали,

вода није скупа.

Морамо се купати,

прљавштину стрести,

- нечистоћа навлачи

рђу и болести.

Зато ј' мајка спремила

воду, али млаку,

зато је окупала

свога малог Лаку.

А сад вели: "Цицу ми

пуштати не смете,

јер ће мислит' да је сир,

појешће ми дете!"

Куцову је слободно,

нек се заиграва,

он ће Лаку чувати

кад легне да спава.

А старији, Андрија,

он се већем свуко,

што га већ не купају,

чисто би се туко.

Чекај, чекај, Андрија,

док обришу Лаку,

ти ћеш онда добити

другу воду млаку.

Лака ће с' у колевци

топити од сласти,

а што буде сневао

неће ником касти.