Ђулићи - LXIII

Мати сину код колевке

Склопи очи, невинашце младо, 

Буји, паји, материна надо, 

Безазлено моје гонџе мало, 

С неба си ми у колевку пало, — 

Замириса миром милодува, — 

Спавај, чедо, мајка тебе чува. 

Буји, паји, моја мила снаго, 

Чува мајка своје чедо драго, 

Чисто срце кâ зеницу гледи, 

Душу пази да се не повреди, 

Да остане као роса чиста, 

Као капља сред зелена листа. 

Буји, паји, моје Српче мало, 

Не би л’ скоро санком ојачало, 

Да искочиш из колевке, сине, 

Да покупиш по свету врлине, 

Да се пустиш сам на своја крила, — 

Јер те мајка роду наменила. 

Буји, паји, мој соколе лепи, 

Нека ти се мишица окрепи, 

Твој бабајко другог чеда нема, 

Па јединца већ на бој отпрема, 

Да с’ вратите, -— ил’ да погинете, — 

За слободу да соколујете. 

Ђулићи - LXІI

Кад се молиш вишњем Богу, 

Не моли се дуго, много; 

Бог је добар, многима је 

И без молбе он помогô. 

Ако желиш праве среће 

Себи, мени, чеду своме, 

Из дна душе кратко реци: 

Помоз’, Боже, роду моме!

Ђулићи - LXI

Заспала си. А ја будан, — 

У мисли се неке губим; 

Чини ми се, грехота би 

Била да те сад пољубим. 

Чисто видим снове твоје, 

Из раја су, са висина, — 

То се не сме порушити 

Са земаљским пољупцима. 

Ђулићи - LX

Чујеш, лане, чујеш ли га, 

Где прижељкује, — 

Мисли да га нико не зна, 

Нико не чује. 

Макар да га боли љубав, 

Он је негује; 

Ох, како је љубав дивна 

И кад тугује. 

Ђулићи - LIX

Ти ме питаш, што те гледам, 

У душу ти поглед журим; 

Ти ме питаш, што те гледам, — 

Гледам, гледам — па зажмурим. 

Ти си онда дете била, 

Ја те нисам ни познавô, 

Кад сам снио цветак неки, 

Цветак кој’ сам обожавô. 

Онај цветак — твоја слика, 

Онај мирис — душа ј’ чиста, — 

Не срди се, јање моје, 

Кад ти кажем: ти си иста. 

ато жмурим, зато гледам, 

Да ми каже ноћ ил’ дан, 

Ил’ је био санак јава, 

Ил’ је ова јава сан. 

Ђулићи - LVIII

Кад заруди зора, 

Она зора мила, 

И позлати вршак 

Анђелова крила, 

Од веље милине 

Анђô крилма мане, 

Из његова крила 

Једно перце пане. 

Ово перце анђô 

И не тражи више, 

Он га је и послô 

Да Ћулиће пише. 

Ђулићи - LVII

Јесен била жалостива, — 

Сачувај те Бог! 

— Седи ближе, љубо моја, 

Близу срца мог! 

Мала соба, кâ сред гроба, 

Ја у соби сам, 

А како је самовати 

То још добро знам. 

Самовати, боловати, 

Јадовати... ој! 

Ал’ си страшан, ал’ си добар, 

Чудни Боже мој! 

Мала свећа горила 

Тужно, жалосно, 

Црна ме је слутња стисла 

Кад сам погледô. 

Уздисаји стишају се, 

Док се понове, 

Никог нема, да се моме 

Јаду одзове. 

А ја седох, да у песми 

Створим лепши дан, — 

Младу жену уз колевку, 

Заварљиви сан. 

Дај да читам ону песму 

Што је писах тад, 

Па да с’ слатко насмејемо 

На тадањи јад. 

Кад ти нећеш да се смејеш, 

Ево с’ смеши крин, 

Смеши ти се из колевке 

Наш првенац син. 

Има л’ слађе што на свету 

Од осмеха тог! 

Примакни се, љубо моја, 

Баш до срца мог! 

Ђулићи - LVI

Небо гори, звезде горе, 

Све на земљи спи, 

Само љубав нема сана, 

А с ном ја и ти. 

Па гледамо месец, звезде, 

Васељене лет, — 

Хајде, лане, да правимо 

И ми себи свет. 

Даћу своје старе јаде, 

То нек буде ноћ; 

Ја ћу моје, а ти твоје 

Додај у помоћ. 

Уздисаји нек узнесу 

Вере наше зрак, 

То нек буде плаво небо, 

Нек покрије мрак. 

Мрачне јаде, ноћцу нашу, 

Моја душице, 

Расветлиће с нашег неба 

Наше звездице. 

Пољупци ће звезде палит’, — 

Па шта велиш, је л’? 

Сме л’ на нашем небу бити 

Много звезда, сме л’? 

Мора бити много звезда, 

Црн је онај мрак, 

Моји стари црни јади 

Ишту светô зрак. 

А за песму не брини се, 

Та не умире; 

Та ја умем јоште певат’, 

Боље него пре. 

Ето нама мала света, 

Ето нама стан, 

Све милина, месечина, — 

Не треба нам дан. 

Ђулићи - LV

Село је сунце јарко, 

А ноћ се спушта тијо, 

Ох, благо оном, ко се 

Уз драго своје свио. 

Гаси се жагор, тишма, 

Ни птица не полета; — 

Још мало пак ће за нас 

Нестати цела света. 

Ни речи наше неће 

Светињу рушит’ тију; 

Чујемо само једно, — 

Како нам срца бију.

Ђулићи - LIV

„Знаш ли, драги, онај санак, 

Што се зими расцветао? 

Знаш ли, драги, онај данак, 

Што је дивно мирисао?“ 

Не знам, драга, онај санак, 

Сећати се немам кад, 

Не знам, јане, онај данак, 

Само љубит’ знам ја сад. 

Ђулићи - LIII

Ђулићи, Ђулићи, 

Слабији и јачи, — 

Пољупци, пољупци, 

Сад Дужи, сад краћи! 

Пољупци се боје, 

Да их ко не чује, — 

Ја својима не дам, 

Да брзо прохује.

Драго моје, драго, 

Нема смрти лека, — 

Пољупци су врели, — 

Ал’ смрт ладна чека; 

Кад нас једном зграби, 

Па у ништа маши, 

Пољупци ће живет’ 

У Ђулићи наши. 

Ђулићи - LІІ

Путујемо. Воз нам лети. 

Беже поља, беже њиве, 

Беже липе и јаблани, 

Па и врбе жалостиве. 

Ено видим раздрагану 

Једну милу птицу малу, — 

Све то видим у твом оку, 

Кâ у неком огледалу. 

Ту је сунце, села, цркве, 

Ту су врти пуни цвета, — 

Ту ја гледам, ту ја гледам,
Не треба ми друга света. 

Ђулићи - LI

Ој, ви дани, нисте дани, 

Већ анђели бели, — 

Не би друкче с неба дошли 

И неба донели! 

Ај, ви ноћи, нисте ноћи, 

Већ анђелска крила, 

Где би ноћца тако дивна, 

Тако брза била. 

Ђулићи - L

А молиш ли се, свете? 

Ти с’ Богу не молиш! 

И како ћеш се молит’ 

Кад неба не видиш! 

А зар се неба двери 

За једног отворе, — 

Тек онда широм стоје, 

Кад двоје говоре. 

Две душе загрле. се, 

А срце бију два, 

У Тој се срећи рађа 

Тек права молитва. 

У сузама се купа 

Па све јој трепти сјај, — 

И повије се у меки, 

У топли уздисај. 

А ко ће је попети? 

А ко би, него ти, 

Ти божја прва ћери, 

Ти света љубави! 

Па ид’те, молитве нам, 

Куд сте се спремиле, 

Бог ће вас радо примит’ 

Од ћери премиле!

Ђулићи - XLIX

Славуј пева, прижељкује, 

Чисто дршће цео луг; 

А тој песми поиздаље 

Одзива се цео луг. 

„Чуј их, чуј их, злато моје!“ — 

„Чуј их, чуј их, драги мој!“ — 

Слушамо их, заноси нас 

Тај небеско-земски пој. 

Опојени, раздрагани 

Питамо се шапћућ’ ми: 

„Мили Боже, ко их боље 

Сад разуме, ја ил’ ти?“ 

Ђулићи - XLVIII

Ноћ је тија, — месечина сија, 

Хајде, луче, да бројимо звезде. 

Звезда много, да не забројимо, 

Пољупцима да их бележимо. 

Ђулићи - XLVII

Песмо моја, закити се цветом, 

Песмо моја замириши светом; 

Још сва срца охладнила нису, — 

Познаће те, песмо, по мирису! 

Познаће те, да си чедо миља, 

Да ти љубав мајка и дадиља. 

Да си рада певати о сласти, 

Разумеће, што не умеш касти.

Песмо моја, већ си на полету, 

Поздрави ми све на овом свету, 

Поздрави ми славље и голубе, 

И сва срца, што се силно љубе. 

Ђулићи - XLVІ

Срца стрепе кашто 

У највећој срећи, 

Не питај их зашто, 

Не умеју рећи, 

Кад би тога часа 

Говорити знала, 

Од тога би гласа 

Неба задрхтала. 

Анђели би хтели 

Срећу смртних људи, 

Они би отели 

Љубав нам из груди. 

Овако нам лепе 

Среће и не слуте. — 

Нека срца стрепе! 

Нека срца ћуте! — 

Ђулићи - XLV

Црна ноћи, ласно ти је проћи, 

Бела зоро, ласно ти је доћи, 

Ласно ј’ сунцу просијати грање, 

Кад не знају шта је миловање. 

Ђулићи - XLІV

Кад прво сунце 

Кроз гору сине, 

На роси видиш 

Где дршће свет; 

Цветак се прене, 

А по мирису 

Познаш да дршће 

У души цвет. 

Устани, рано, 

Љубице моја, 

Да видиш дивот, 

Да видиш рај, 

Скрштених руку 

Да чујеш миран 

Божији свети 

Уздисај. 

Зора је осмеј 

Божје доброте, 

А сунце пева 

Највишу моћ... 

Богу је мило 

Што ј’ тако тајно 

Дивну и бајну 

Створио ноћ. 

Ђулићи - XLIII

Душо моја, шта сам снио, 

Чудновати сан; 

На Косову ја сам био 

Баш на Видов-дан. 

Поред мене многи јунак, 

Многи српски тић, — 

Ја сам био „издајица“, 

Милош Обилић. 

Да с’ видела како ли сам 

У бој скорио, 

Да с’ видела како сам се 

Љуто борио. 

Да с’ видела кад ми стрела 

Срце пробила, 

Од крви се, управ овде 

Ружа створила. 

Ружа ми је мирисала 

Као слобода, 

Ил’ кâ суза, кâ молитва 

Тужног народа. 

А крај мене из облака 

Виле падоше, 

Беле виле говориле: 

Спавај, Милоше! 

Кад с’ пробудиш, Видов-дан ће 

У велике проћ’, 

Ведриће се она дуга, 

Она српска ноћ. 

Од ране ће на срцу ти с’ 

Драга створити, 

С њоме можеш о том санку 

Мило зборити. 

Ђулићи - XLII

Ала је леп 

Овај свет, — 

Онде поток, 

Овде цвет; 

Тамо њива, 

Овде сад; 

Ено сунца, 

Ево хлад; 

Тамо Дунав 

Злата пун, 

Онде трава, 

Овде жбун. 

Славуј пева, 

Не знам гди, — 

Овде срце, 

Овде ти!

Ђулићи - XLІ

А нашто моје песме, 

Зар оне требају, 

Кад око мене сами 

Пољупци певају! 

Кад тако мало створче. 

Пољубац, певат’ зна, 

А како ћу да ћутим, 

Зар моту да ћутим ја? 

Ђулићи - XL

Хоће да се и насмеју, 

Што на теби нема злата; 

Нико не зна тајни бисер, 

Што га носиш око врата. 

Кад си рекла, бисер да је... 

Ова речца, ова мила, 

Она ме је у највеће 

Сиње море претворила. 

Па те море грли, љуби, 

Па се море плимом диже, 

Око тога бела вратаљ 

Сав ће бисер да наниже. 

Ђулићи - ХХХІХ

Накићени твоји свати, 

Тебе кити твоја мати, — 

А шта ће ти војно дати? 

Просуо бих песме своје, 

Што ми срце сада поје, 

У недарце твоје. 

Ал’ су песме слаби гласи, 

Тебе нешто лепше краси, 

Што те краси: Српкиња си. 

Ђулићи - ХХХVIII

Нагиздаћу те душо, 

Руменим песмама, 

А опасаћу тврдо 

Најслађим жељама; 

И сву ћу своју наду 

За груд ти задести, 

А вилу ћу замолит’, 

Да ти је намести; 

Па ако вила не зна 

Да лепо постави, 

Допусти мојој руци 

Да она поправи. 

Ђулићи - XXXVII

Празан је листак овај, 

Не пише ништ’ на нему, — 

Ал’ сад ће песма бити, 

Осећам то по свему. 

Ах, преварио сам се, 

Сагрешио сам Богу; 

Хтео сам све из’касти, — 

Па ево ништ’ не могу. 

Излити цело срце 

Није у нашој власти; — 

Нагађај, љубо моја, 

То што сам хтео касти! 

Ђулићи - XXXVI

Тамо, тамо у даљини, 

У даљини, у дубљини, 

Видиш оне тамне слике, 

Дивље створе и облике? 

Ено, ено, већ се губе, 

Па се опет врате, 

Пружајући оштре зубе 

На мене и на те. 

Витлају се гори, доли, 

Од муке и жара, 

То су моји стари боли, 

Јадовања стара. 

Побегли су од твог ока, 

Па с’ обзиру на те... 

Један часак... једна речца... 

Па да с’ опет врате, 

Да опколе, да јурише, 

Да кидишу на ме, 

Да разбију моје груди 

Из пакости саме; 

Где се пламен распламтео, 

— Искра твоје душе — 

Да нагрну, да навале, 

Па да га угуше, — 

Ту да крену тркалиште 

Беси и авети, 

А јакрепи да пропиште 

По мојој памети.