уторак, 27. август 2013.

Савет једном поети

Љубавне тајне твоје 
Нек’ чује само цвеће. 
Цвеће је добро, па те 
Исмејати бар неће. 

Људима немој причат’ 
О мору твојих туга: 
Месецу реци благом — 
Он не зна да се руга. 

Скрпиш ли песму, ти је 
Читај пред висом стења, 
Јер глуве стене имају, 
Јест’, имају — стрпљења. 

понедељак, 26. август 2013.

Каматник

Саплетена мрежа тако вешто, кобно; 
У среди жмирка једно лице злобно, 
Са којег су спале човечанске црте, 
Јер хладне гује по њима се врте; 
Кô гладну хијену да лешином дражиш... 
И од тог мораш помоћи да тражиш! 
Мука ти додија па полетиш мрежи, 
И у томе зверу мислиш наћи брата! 
— „Имаш ли срца!“ — Он се накостреши. 
„Шта ће ми срце? — Мени треба злата!“ 

Е сад си скучен, не знаш ни сам како. 
Ал’ ове канџе не пуштају лако. 
Тешко си теби у његовој власти 
И свакој жртви каматничке страсти! 
Јер ова авет, овај вампир бледи 
Не пушта никог док га не исцеди. 
Он мреже стеже, жртве му се гуше; 
Њему се мили кад те несвест хвата; 
Залуд га питаш: — „Та имаш ли душе?“ 
— „Шта ће ми душа? Мени треба злата!“ 

Што се већма силиш, горе ћеш се сплести. 
А крајни очај куд ће те одвести? 
Можда ћеш заслепит’ па учинит’ — јао! 
Ох, многи је тако у грехове пао! 
А његова зверска не гаси се жеђа, — 
Сад ти већем дере и кожу са леђа. 
Жена ти клекла пред душмана твога, 
Лелечу ти деца код његових врата; 
Залуд га преклињу: „Ох, имаш ли Бога!“ 
— „Шта ће ми Бога? — Мени треба злата!“ 

„Орао“ 1881. 

недеља, 25. август 2013.

Друкче се долази до чистоте

Пословица ова 
Свима је позната: 
„Нека свако ђубре чисти 
Испред својих врата.“ 

У једноме селу, 
Рец’мо Буђанову, 
Послушали људи 
Пословицу ову. 

Свако поче мèсти 
Испред свога прага, 
И у то се многа 
Утрошила снага. 

Сваки је помео 
Свог ђубрета сила — 
Ал’ га свом суседу 
На праг нагомила. 
Је л’ се тиме ђубре 
Изгубило? — Није. 
Буђаново оста исто 
Убрљано и нечисто 
Кâ што беше прије. 

Зато није доста: ђубре 
Кренут’ само са свог прага — 
Далеко га изнет’ ваља, 
Да му нема трага. 

„Стармали“ 1887. 

субота, 24. август 2013.

Политика

Политика, она има 
За свак’ случај своја врата, 
Политика, она уме 
Различних заната. 

Политика уме куват’, 
Политика уме варит’, 
Политика уме гасит’, 
Политика уме палит’. 

Политика уме играт’ 
И на разне ноте свират’, 
Она уме балансират’, 
Електромагнетизират’. 

Политика уме ловит’, 
Уме вешто словословит’, 
Уме с’ вити и довити, 
Водом јахат’, сувим пловит’. 
Политика уме копат’, 
Ломит’, гулит’, сећи, цепат’; 
Политика уме претит’, 
Уме гладит’, уме тепат’. 

Уме крпит’, уме парат’, 
Уме ткати, плести, вести, 
Уме скочит’ и доскочит’, 
Али уме и — насести. 

„Стармали“ 1885. 

петак, 23. август 2013.

Ено!

Ено се Срби мире, 
Срби што Српство љубе, 
И ћуди мало тање 
И ћуди мало грубе. 

Ено се Срби мире, 
Сви који добро желе, 
Ма да их неке форме 
И преформице деле. 

Ено се Срби мире, 
Сви које ум и срце 
Ка једном циљу вуче, — 
Ал’ мисле једни ’вако, 

А други мало друкче. 
И то је ваљда зато 
Да буду светла лица 
Кад сване видовданска 
Петстолетница. 
Ено се Срби мире! — 
Ја мислим Србе праве, 
Јер има назовника 

Што се у смраду даве. 
Ено се Срби слажу 
У једној главној цели, 
И ако није дошло 

До пољубаца врели’. 
Ено се Срби штују, 
Или се барем трпе 
Сви који снагу своју 

Из једног врела црпе. 
Ено га, ено, ено, — 
Није ли то поштено! 
Ено га, ено, ено, 

Није л’ благословено! 

— 

Ал’ ако ваше очи 
(Бистрије него моје) 
Силом и збиљом виде 
Да ствари друкче стоје, 

Немојте један другом 
Лупати главе худо: 
Удрите мене што сам 
Сневао тако лудо. 

„Стармали“ 1889. 

четвртак, 22. август 2013.

Милина

Видиш кол’ко видиш са остатком вида 
(Ал’ давно и гледаш, мотриш без прекида) 
Видиш, земља-мати и прима и даје, 
По њивама клâси злаћано се сјаје, 
Чујеш драге тице кроз зелене гаје. 
Ратареве труде природа признаје, 
Платиће му знојак, неће желет’ хлеба — 
Како не би радник имао што треба! 
Ено јарко сунце дивно сија с неба, 
Жеље оживљава, наде обасјава 
Милина је права — 
То јест, ако имаш доста заборава. 

Деца као деца лепша и од цвећа, 
Тренутни пољупци вечитих пролећа. 
Гориш да ижљубиш тај подмладак свети — 
Оно из колевке кроз душу ти лети. 
Ех, како ће мајке све за њих да живе! 
Како ће бабајке биљчице да њиве! 
Како ће им школа бити вођа души! 
Па тек друштво, друштво, док им пример пружи, 
Ех, како ће Богу даре да одужи! 
Слатко дете не зна шта све обећава. 
Да л’ вам се привиђа слава и држава? 
Милина је права — 
То јест, ако имаш доста заборава. 

Чујеш красне речи о свечаном збору, 
Размахују тмору, навешћују зору; 
Замишљено прȁво, изражено здраво — 
Уз овакве речи ко би очајавô! 
— Дакле споразуму да крчимо пута 
Ако ћемо хала да нас не прогута? 
Јесам добро чуо? Рекао си: слога? 
Де још једном реци, тако т’ живог Бога! 
Слога, велиш, само слога нас спасава. 
Дакле увиђате! 
Милина је права — 
То јест, ако имаш доста заборава. 
Гле, зар оно није слика света храма! 
Омладина скупљена на вел’ким школама! 
Кад затвори књигу, дигне другу бригу — 
Зна шта народ зида на њеном подвигу. 
Из душа си плеви коровљике мале, 
Теше карактере, диже идеале. 
Косовом се куне, поменом крвавим: 
„Никад кривим путем, увек путем правим!“ 
На путу им зубљу Свети Сава пали, — 
Та сваки ће бити Радојица мали. 
То те лечи, крепи, то те одржава. 
Милина је права — 
То јест, ако имаш доста заборава. 

С омладине пређеш, видиш друге слике. 
Лепо ј’ гледат’ старе једномишљенике, 
Ма двојицу само, лек је жељам’ жедним, 
А камо ли више под клобуком једним. 
„Наше мисли, веле, дуга прошлост спаја, 
Вечите су везе нашег загрљаја, 
Пријатељство ј’ наше на темељу јаком, 
Смејаће се сваком бунцању злопаком. 
Никакове страсти неће нас занети, 
Та међу нас неће раздор стати клети. 
Ми смо барем зрели, ми смо при памети.“ 
Тако једра душа, тако мудра глава. 
Милина је права — 
То јест, ако имаш доста заборава. 

„Јавор“  1891. 

среда, 21. август 2013.

Опорука

Опоруку чиним још за здраве свести, 
Сад ћу још једаред прапорце затрести. 
Не велико звоно већ прапорци мали 
Нек’ отцингиличу: свршује „Стармали!“ 

Још некол’ко дана па ме крије тама, 
Два последња зрна на бројаницама 
Али иза леђа имам више зрна, — 
Ваљда нису гадна, ваљда нису црна... 

Мирна срца стојим, крајње дане бројим 
Да се скинем с душе пријатељ’ма својим: 
Ако ј’ и то мало, већма ћу их смирит’ 
С обећањем да се нећу повампирит’. 

Опоруку чиним, омладино драга, 
Ма да немам злата, ма да немам блага; 
Је л’ ми перо скврно, ти га само преби, — 
И дугове моје све остављав теби. 
Ја дугујем много своме идеалу; 
Нисам вешто збиљу сновао у шалу, 
Нисам вешто шалу сновао у збиљу, — 
Али сам поштено ишô своме циљу. 

Уверења кадшто знао сам прећутат’ 
(„Отров“ што га сејах радо ћу прогутат’), 
Штедио сам ниже већма него краља, — 
Ти сад можеш рећи да ми то не ваља. 

Не велим да гинем од велике снаге. — 
Где је данас снаге без труна очаја? 
Западô сам кадшто у сентименталност, 
Па и томе греху ево сада краја. 

Омладино драга, и теби сам кадшто 
У брк нашто рекô, никада ти ласкô; 
Под барјаком својим на трњу сам стајô, — 
А и где би старац за младима каскô! 

Ал’ ја ипак велим; сва су поља твоја, 
То јест, ти се спремаш да на њима зидаш, 
И сатира ј’ твоја, па и ране моје 
Ја остављам теби, да их ти извидаш. 
Шта нам слога вреди, ја сам добро знао 
И њојзи сам много, много жртвовао; 
Ал’ ти кол’ко жртав’ смеш принети слози, 
То промисли сама, — Боже, ти помози! 

Омладино драга, буди добре воље: 
Ти нам буди јака, ти нам буди лепа. 
А да будеш лепа, мораш бити ведра, 
А да будеш јака, чувај се процепа. 

Па сад дижем чашу, — е гле самртника! — 
Нека живи твоја и збиља и шала, 
Збиља као збиља, шала као шала, 
А срећица бољих времена им дала! 

Нек’ ти здраво семе не пада на стене, 
Нек’ ти сваки осмех тисућ’ мисли крене; 
Кад говориш српски, нек’ те свак’ разуме, 
Нек’ те свак’ разуме — боље него мене. 

Сад испијам чашу, да вино не лáпи, 
Да „злотвора“ у њој не буде ни капи. 
Ти сад чини своје, а ја ћу се смирит’ — 
Ал’ зато ћу ипак кроз тарабу вирит’. 

„Стармали“ 1889. 

уторак, 20. август 2013.

Балканско полуострво

Прошлост ти знамо 
Од многих лета, 
Од многих века; 
То и ти знадеш, — 
Ал’ шта те чека? 

Чека те душман. 
Да се распудиш; 
Чека те пријан, 
Да му се нудиш. 
Чека те ближник 
Са скупи дари; 
Чека те даљник, 
Да с тобом ћари; 
Чекају те шкаре 
Што радо кроје: 
Чека те свако 
У замке своје. 

Ал’ манимо се њи’! 
Шта чекаш ти? 

Чекаш ли зар да 
Црно забели, 
Да хладни даси 
Постану врели; 
Да буде што се 
Још никад збило, 
Да јастреб крепи 
Голубу крило? — 
Чекаш ли шеве 
Печене с гора, 
Ил’ спас од туђих 
Дипло-мачора? — 
Чекаш ли да те 
Наџаком текну, 
Ил’ да те само 
Цивилизвекну, 
Па да ти ругом 
Обложе ране, 
Тепајући ти: 
„Цивили-звекане!?“ 

Ил’ можда ништа не чекаш више 
Већ што се снази несложној пише, 
Да један уздах пепô распири, 
А жртвеник нам опет замири, 
А један синак — ма који буди — 
Да скупи жуди из наших груди, 
Да збере искре из наше крви 
И здружен барјак подигне први, 
Да чује, види, осети свак: 
Пруће је ломно, ал’ сноп је јак. 

Ако то чекаш, 
Бог ти га дао! 
Не буде л’ скоро 
Онда је јао... 

„Стармали“ 1886. 

понедељак, 19. август 2013.

Из књиге практичне мудрости

Кад сви ћуте, и ти ћути; 
Кад сви зборе, збори и ти; 
Међ’ мудрима немој луда, 
Међ’ лудама мудар бити. 

Што сви хвале, и ти хвали; 
Што сви куде; и ти куди; 
С веселима весели се, 
Са брижнима брижан буди. 

Кад сви шапћу, и ти шапћи; 
Кад сви њачу, и ти њачи: 
Кад се цело друштво луди, 
И ти с’ луди и дедачи. 

Кад сви жмуре, и ти жмури; 
Кад сви везу, вези и ти; 
Кад им памет није слана 
Ти је немој посолити. 
Кад сви скачу као јарци, 
Немој ни ти бити јање: 
А кад видиш да се смеју, 
Удри и ти у смејање. 

Кад ђаволу кажу: соко! 
А соколу кажу: ђаво! 
Немој ни ти друкче рећи, 
Па ће свима бити право. 

Кад се нађеш с Петром, Павлом, 
Не разбирај које ј’ боје, 
Нити чекај да те пита, 
Напред реци: Јест’, тако је! 

Тако чини, тако ради, 
Па ћеш свима угодити; 
Па те нико гонит’ неће, 
Па ћеш свима мио бити. 

То додуше није лако, 
А поштено још је мање, 
То је срцу стега љута 
А души је робовање. 
Али зато ове муке, 
Лепим, слатким плодом роде: 
Тако можеш милост стећи 
У светиње и господе. 

Бићеш „срећан“ ако умеш 
Тако врдат’, тако шарат’... 
Само двома... само двома 
Не знам како ’ш одговарат’: 

Једно себи, својој свести, 
Друго Богу, кад запита; 
А питаће, питат’ скоро... 
Пази само: већ те пита. 

„Стармали“ 1881. 

недеља, 18. август 2013.

Ода кечиги

Бежите рибе, шарани, смуђи, 
Бркати соми, јегуље вите; 
О кесегама ни зборит’ нећу, 
А и ви, штуке, под рен се скрите. 

Моруне беле, јесетре слане, 
Та и вас људи достојно хвале, 
Ал’ кад се само кечиге сетим, 
Све сте ми друге кô трунци мале. 

Има ли тога цара ил’ краља 
Кој’ не признаје твоје дивоте? 
Има ли тога грофа, барона, 
Има ли тога владике, проте? 

На Крстов-даи се водица свети, 
Свештенство радо Дунаву ходи, 
Није му тешко, јербо се сети, 
Кечиго, да си и ти у води. 
Ал’ и ти зато захвална биваш 
И благочести у прилог радиш: 
Ко никад није постит хтео, 
Кечиго, ти му посте осладиш. 

Кад би се орден рибама давô, 
Ти би га прва добила туна; 
Ордена немаш, ал’ скромност твоју 
Још боље краси кришка лимуна. 

Добра си топла, добра си хладна; 
Пред кога дођеш, не дâ те ником, 
У хладном стању дивно те гледат’ 
Где дршћеш, дршћеш — твојим аспиком. 

Кад си печена, већ из даљине 
Мирис те јавља нашему носу, 
Ал’ кад од тебе паприкаш створе, 
Тад’ ловор плива по твојем сосу. 

И баш да ниси по себи дивна, 
Дивна би била по твојем дару, 
И ја да нисам почео теби, 
Морô бих певат’ твоме ајвару. 
Једна ти мана — за сиротана, 
Кечиго драга, много си скупа; 
Скупо ј’ и оно винце достојно 
Ком’ се „подоба“ да те окупа. 

Кечиго драга, од мене ј’ доста, 
Ја оду не знам завршит’ боље, 
Већ оним што је испосник један 
Сто пута кликнô у славље твоје: 

„Блажена мрежа која те хвата! 
Блажена кујна у коју дођеш! 
Блажена шерпа у којој цврчиш! 
Преблажен гортан кроз који прођеш!“ 

„Стармали“ 1885. 

субота, 17. август 2013.

Ода снегу

Ти сваке зиме нађеш се овде, 
Баш кад ја седам да пишем оде; 
О стакло бијеш прозора мога, 
Ил’ око мојих купиш се нога; 
Скриваш ми других предмета много 
Којим’ бих оду написат’ могô, 
Истичеш само свој образ бео — 
Знам шта би хтео. 

Па драге воље, — во прецје немам, 
Шта више на то давно се спремам. 
Ја се не бојим студени твоје, 
Та глава ј’ моја већ твоје боје 
(Није баш са свим снеговно стање, 
Ал’ на то иде њено грушање) — 
Па нек нас ода још боље свеже, 
Мој драги снеже! 

Још само тражим титулу часну, 
Титулу за те згодну и красну — 
Јер кога одом обаспе лира, 
Тај ваља да се и титулира. 
И већ је нађох, брзо се сети’, 
Боље нег’ иком доликује ти: 
Здраво ми дакле, предмете одни, 
Високородни! 

Од гóре често грми и сева, 
Ал’ никад нема печених шева, 
Но ти си, снеже, застава бела, 
Знак да не прети громовска стрела; 
Ти си нам јака залога мира, 
Јер снегом војска тешко машира. 
Ти док си крову стража голема — 
Пожара нема. 

И усред зиме за сиротана 
Нађе се штогод и црних дана; 
Њему су црни, ма да су врели, 
Ал’ зима има и ноћи бели’. 
Ма та белоћа није од људи, 
Из њиних душа, из њиних груди, 
Нит’ нам се пружа од другог чега 
Већ баш од снега. 

Ти вешто умеш завејат’ путе, 
Зато се много уздамо у те: 
Кад пакост, злоба пође да лута, 
Ох, завеј, завеј врашка им пута! 
Смéти их смèтом, не дај куд желе, 
Нека се врате у све небеле! — 
Крене л’ се слога, носи је нама 
На соницама. 

Шта ћу ти јоште казат’ без фразе! 
И тебе многи ногама газе; 
Ти немаш жучи да на то ђипиш, 
Ал’ ипак зато зубима шкрипиш. 
И та је шкрипа музика зимска. 
Но ти си, снеже, и снага дивска: 
Та куд ћу јачег, страшнијег џина 
Нег’ што је лавина 

Хладан си, снеже, хладан зацело, 
Ал’ ти си ипак топло одело 
Њивама нашим, млађаном саду, 
Тежачкој жуци, ратарском наду. 
Красно је, дивно кад бадње вече 
Земљу у белом руху затече, 
Надима младу, патњама стару, 
Кô у стихару. 

Што сам ти рекô није натегом: 
Песник се ето загрејô снегом. 
Песнику ј’ лако, има и дрва, 
По мало вина и хлебних мрва. 
Довољно хлеба, дрва и вина 
Могло би бити свима нам’, свима, 
Само да ј’ свако на земљи дело 
Као снег бело. 

Бар кад би сама... ал’ жеља ј’ пуста, 
Знам да узалуд замарам уста — 
Ал’ ево шта је жељица моја: 
Високородност кад би нам твоја, 
Путујућ’ с неба на крили лаки, 
Донела увек и дарак каки: 
На пример, деци кад би донела 
По пар ципела. 

Е, то била небеска мода, 
Тад’ бих ти писô још десет ода, 
А сад ће доста и ова бити, 
Још и ту морам од тебе крити. 
Ал’ тамо кад већ Фебруар мине, 
Тад је прочитај ради милине, 
Прочитај па се по свој Европи 
Од сласти — топи! 

„Стармали“ 1885. 

петак, 16. август 2013.

Ода

(шта мислите, коме?)
пореској књизи

Књижице, књиго, ред је на теби. 
Хоћеш ли оду? — О, зашто не би’! 
Била у трњу, била у цвећу, 
Ти ниси никад казала нећу. 

Тебе је лако познат’ са лица: 
Немаш увеза, немаш корица. 
Тако си проста кô баба стара, 
И опет тако пуна цифара. 

Никоја књига од тебе тања, 
А цео народ о теби сања; 
Никоја књига од тебе мања, 
И опет тол’ко много издања. 

Другим је књигам’ постање спорно; 
Ти си без сумње дело изворно, 
Јер ти и душман признати мора 
Милион и још више извора. 

У многој кући просветна века 
Ти си васцела библиотека. 
Многи се скоцô од умна поста, 
Ал’ тебе има, па му је доста. 

Школа је наша школа обвезна, 
Ал’ ипак многи читати не зна, 
Из друге књиге баш ни запети, 
Ал’ ти и таке учиш памети. 

Још нешто лепо из тебе сјаји: 
Друга се књига губи, затаји, 
Ти си нам увек верно имање 
Нит’ те ко иште на прочитање. 

Ој, књиго, књиго, слава ти, слава! 
Вечита бриго порезних глава! 
Ко твојој моћи пркосит’ пође, 
Врашки с’ опече, ђаволски прође. 


Неки те хуле са свезе твоје 
И веле да си званичне боје, 
А то је само потвора ниска — 
Ти си баш доказ слободна тиска. 

Шта јесте, јесте: проза си сама; 
У теби нема стиха, песама, 
Ал’ ипак зато близина твоја 
Загрејат’ уме људе — до зноја. 

На тебе пада замерка стална 
Да ниси књига сентиментална. 
Ал’ нађ’ ми друге која нам груди 
На шири, дубљи уздисај буди. 

Нека их, нек’ ти налазе мана! 
Ти стојиш јача од свих романа, 
Јер ко би данас с романа плакô? — 
С тобом у руци и то је лако. 

Па зато и ја у чела зноју 
Избацих оду у славу твоју, 
Највиша књиго над свим’ књигама! 
Највиша бриго над свим’ бригама! 
Ја знам да ниси на мене спала 
Ни ти ни твоја слава и хвала: 
На служби стоје твојојзи слави 
Добоши други — добоши прави. 

„Стармали“ 1882. 

четвртак, 15. август 2013.

Жеља читаоцу

Осми многих лепих жеља 
Што сам данас за вас сновô, 
Поштовани читаоци, 
Ја вам желим још и ово: 

Ајд’ да почнем одоздоле; 
Ја вам желим ноге лаке, 
А ногама желим сложне 
И напредне све кораке. 

Коленима вашим драгим 
Не знам казат’ жеље веће 
Већ у разним незгодама 
Да не клецну, да не клече. 

А трбуху? Шта ћу њему? 
И он има права своји’ — 
Постом нек’ се не претањи, 
Мрсом нек’ се не прегоји. 
Желуцу вам желим снаге, 
Нек’ савлада, нека свари 
Што му груну дипломате 
И извесни новинари. 

Над стомаком с леве стране 
Стоји срце — живо било! 
Где год људи лете срећи 
Ту је срце десно крило. 

А сад руке... шта ћу њима? 
— Радом, трудом оне сјаје — 
Једна нека доста прима, 
Друга нека доста даје. 

А сад плећа... та су слаба, 
Терет их је измучио — 
Нека плећа буду јача, 
Па ма терет мањи био. 

Више плећа врат се диже... 
Нек’ поједе много сáрмâ! 
А да сарме боље прођу, 
Не било му с поља јарма! 
Кол’ко људи, тол’ко глава; 
Кол’ко глава, тол’ко људи. 
Ал’ ја желим да не буде: 
Кол’ко људи, тол’ко ћуди. 

Ко саближи разне ћуди 
Извршиће дивно дело: 
То је славно, ал’ је главнô: 
Поштен образ, светло чело. 

„Стармали“ 1882.

среда, 14. август 2013.

Из живота једног лава


Там’ у Балтимору, далекоме граду, 
Где зверове вешто питомити знаду, 

Публика је радо у некоме цирку 
Проводила време уз добош и свирку; 

Највише је ишла ради једног лава, 
Што ј’ укротитељу био дика права. 

Укротитељ беше по дужности тиран, 
А лав у кавезу беше здраво миран. 

Мислио је ваљда: „А што да се љутим? 
Судбина ме гони, па хајде да ћутим. 

Из невоље своје срамоту не црпим; 
Врло ми је криво, ал’ хајде да трпим.“ 

И трпет’ је знао, трпео је дуго. 
(То ј’ заглавље прво. Сад долази друго). 

II 

Бог би знао од чега, ал’ се лав разболô. 
Госа проговара: „Па зар тако, лоло! 

Зар ја теби зато дајем трула меса, 
Да од тебе данас немам интереса! 

Зар ја зато храним тога гладног звера? 
Ти си незахвалан, немаш карактера. 

Али добро, ја ћу послат’ по лечника, 
Па ако ме вараш, ташко си тебика!“ 

Доведоше слуге лечника Бровела, 
И он рече: „Овде треба брза дела. 

Ево кљешта; сад ћу олакшати лоли, 
Не фали му друго, само га зуб боли.“ 

Јесте, зуб га боли, — тако лечник рече. 
(То ј’ заглавље друго. Сад долази треће). 
III 
Слуге као слуге, убрзаше краке, 
Савезаше лава у конопе јаке. 

Мило им се банит’ по уздаху туђем, — 
Развише му десни гвозденим оруђем. 

„Ево, сада вуци!“ вичу слуге веште, 
И Бровел је већем утурио клеште. 

Ал’ у том тренуту — стид је, срамота је — 
Лав се сети ко је, лав се сети шта је; 

Одупрô се чуду снагом и очајем, — 
И прснуше везе кâ ибришим да је. 

„Ево мојих зуба! Ево вам их, нâте! 
Гле како сад од њих гинете, падате!“ 

„Стармали“ 1886.

уторак, 13. август 2013.

Песма о раду

Ма да често искрсне 
Гозба и бакљада, 
То се брзо угаси 
Знојем нашег рада. 

Осим неких дембела 
Што с’ не боје глади, 
Сви остали мучимо се, 
Свак’ мора да ради. 

Ратар зором урани, 
Оре, сеје, влачи, 
А горчило бележи 
Где ће жетве наћи. 

Лађар весла, не мари 
Што је време бурно, 
А Чивутин дукате 
Обрезује журно. 
Шваља седи до зоре 
Да заради пара, 
А бирташи претачу 
Пиће из бунара. 

Кириџија тера коње, 
Каткад чак до Ниша; 
Бербер брије, ваздан брије, 
А адвокат шиша. 

Шпијон цуња по селу, 
С ким се који друже, 
Ко се на што мргоди; 
Ужар плете уже. 

Машинисте при ватри, 
Лица им све букте, 
А попови читају 
Све новине мукте. 

Милостива са шлепом 
Пречишћа сокаке; 
Дротар крпи шерпење, 
А учитељ ђаке. 
Ловац чак у Африци 
Лови љута звера; 
Волар тера волове, 
А бекрија кера. 

Писмоноша хитно, хитно 
Каса неуступно; 
Слагач слаже ситно, ситно, 
А новинар крупно. 

Праља пере кошуље 
Па пева кô луда; 
Калуђер се Богу моли 
Па стење од труда. 

Копач млата мотиком 
Па сади кромпире, 
А госпође зноје се 
Око фрише-фире. 

Ковач кује, тикач снује, 
Доктор тражи лека, 
Месар сече, пекар пече — 
Ецетера грека. 
Осим неких дембела 
Што с’ не боје глади, 
Сви остали мучимо се, 
Свак’ мора да ради. 

„Стармали“ 1882. 

понедељак, 12. август 2013.

Песма над песмама

Могу бити сто табака 
И милион реди — 
Без позива на претплату 
То ништа не вреди. 

Па баш нек’ је пуно шале 
И слатке и горке — 
Без позива на претплату 
Можеш плашит’ чворке. 

Може бити виц до вица 
(Што већ ређе бива) — 
Без позива на претплату 
Пуст се санак снива. 

И сатира може бити 
Јерихонска труба — 
Без позива на претплату 
Баба је без зуба. 
Можеш смерат’ много „шетња“, 
Чупавих чланака — 
Без позива на претплату 
Немаш опанака. 

Ђука, Шука, Ћира, Спира 
Могу стат’ на глави — 
Без позива на претплату 
Лађа им се дави. 

Свака песма може бити 
Од педесет грама — 
Ипак позив на претплату 
Песма ј’ над песмама. 

Ал’ и позив може ићи 
У запећ да дрема, 
Ако зове и призива — 
А одзива нема. 

Зато, браћо, држимо се 
Кад смо већ почели, 
Јер публика „Стармаломе“ 
Смрт ил’ живот дели. 

„Стармали“ 1882. 

недеља, 11. август 2013.

На Нову годину

Чуј, човече, мога свȅта 
На уранку нова лета: 

Ако ти Јануар не испуни жељу 
Покрај свега труда и зноја и жара, 
Немој да се љутиш: можда ће то доћи 
Током Фебруара. 

И Фебруар може да ти нâд омане, 
Да преда те стави огромне тешкоће: 
А ти с’ држи Марта, и он нешто може, 
Само ако хоће. 

Прође л’ и Март лудо, а срећица твоја 
Још се не појавља, оста где и била, 
Тада, брате драги, — оно чудно јесте, 
Али шта ћеш — тад’ се надај од Априла. 
Април радо вара, уме да обећа 
Ал’ од речи своје издајнички бега; 
Но зато не клони: Мај је месец красан, — 
Уздај се у њега. 

Сусретај га с надом и са добром вољом, 
Чврсто држи крму свога малог чуна; 
Не буде ли Маја што ти срце жуди, — 
Може бити Јуна. 

И Јун може проћи без икаква лека 
А твој вапај срећа јоште није чула, — 
Ти га мани врагу, крепи своју снагу 
Па се хватај Јула. 

Питаш: шта ћу онда ако и Јул слаже? 
Напред, напред само, Богу се молећи, 
Ти пренеси бриге и невоље своје 
Нек’ их Август лечи. 

Ни с Августом ниси баш уговор стегô, 
И он може рећи: чекај, брате драги! 
А ти мораш чекат’, не смеш очајават’ — 
За Августом иде Септембарац благи. 
Е па нек’ се деси да и он омане: 
Очајање ником не доноси добра, 
Чини се и невешт а у себи мисли: 
Ха, ево Октобра! 

Сад је време бербе (ако филоксера 
Рачун не поквари); 
Не буде ли ништа, ти се теши тиме: 
И Новембар уме даре да подари. 

Уме, уме, куме, — ал’ и слагат’ уме. 
Па ако те слаже, извиј се савладом; 
И Декембар може све поправит’ лепо 
И у њега уђи са вером и надом. 

Ако и Декембар превари те љуто, 
Немој да ти очај надање пресеца, — 
То исто понови у години новој, 
И та има пупих дванаест месеца.

„Стармали“ 1889. 

субота, 10. август 2013.

Опомена о Новој години 1888.

Ево већ је своје заузео место 
И сео је на свој, на годишњи престô 
И почô је владат’ загонетно, журно 
Лажни Бог — Сатурно. 

По вечерњу ваља познати вам свеца, 
Зато, људи, не будите деца! 

Не будите деца, не дајте се варат’, 
Немојте налетат’ на сваки апарат, 
Па ма како био умотан у шаре: 
Отворите очи, те Божије даре. 

Не будите деца, која лудо дубе 
Кад им когод медом премазује зубе; 
Не верујте брзо свачем загрљају — 
Са медом се често и жаоке дају. 


Не будите деца, не играјте с’ жмуре; 
Отворите очи баш пред хуком буре. 
Немојте се кошкат’ рад ситније мете 
Онда кад вам крупна искушења прете. 

Не будите деца („хајд’ у школу, мали!“) 
Ви које су дуги веци школовали. 
Немојте се играт’ у праху у низу... 
Зар не знате, стари, да је испит близу? 

Не будите деца што на трсци јашу 
Ил’ маћеху моле да им скува кашу. 
Маћинска се каша и без молбе кува, 
Ожећи вас може; ваља да се дува. 

Не будите деца која се од страве 
Под јастук увуку па се ту удаве. 
Свакога баука не бојте се, моји, 
Јер тај баук можда, можда се вас боји. 

Најгора је слабост што без нужде клеца; 
Зато, људи, људи, не будите деца. 
Многима је мило кад се пред њим’ јеца; 
Зато људи, људи, не будите деца. 
Не будимо деца, да се заиграмо. 
Не будимо деца, да се покикамо. 
Не будимо деца, да се заблесамо. 
Не будимо деца, да се заварамо. 
Јер владар Сатурно — то ваља да знамо — 
Он не ждере људе него децу само. 

„Стармали“ 1888. 

петак, 9. август 2013.

Хоп!

свршетком 1886. године

Најпре скочи па онда реци: хоп! 
Народна пословица.

Сахранисмо старо лето, — 
Није пукô топ, 
И у ново прескочисмо: 
Смемо л’ рећи: хоп! 

Молим, молим да се мало 
Боље разумемо. 
Да смо штогод прескочили 
То рећи не смемо. 

Прескакања бивало је — 
Али преко нас. 
(Је л’ ко ногу угануо, 
То је његов шпас). 

У новом смо лȅту, јесте — 
Но је л’ скок то наш, 
Ил’ тек ћилим испод ногу 
Тргô календраш. 

Како ј’ да је, где смо ту смо, 
Небо нам је кров, 
А пред нама ето стоји 
Празан листак нов. 

Један, осам; осам, седам, — 
Наслов му је то. 
С тог ће листа свако читат’ 
Што напише ко. 

Ко што пише, себи пише 
И потомству свом, 
А ко туђим духом дише, 
У њега ће гром. 

Можда ћемо знојем писат’ 
Бољих дана вест, 
Можда ћемо сузом писат’ — 
Нек’ се бистри свест! 
Можда ћемо крвљу писат’ — 
И тим Србин сме — 
Само кавгом међусобном 
Не, за Бога, не! 

Кад се сврши ово лето 
Запитаће — хај! 
Шта је рекô, шта је стекô 
Братски загрљај. 

Па ко буде продерао 
Туђих зâмкâ склоп, 
Продерô ил’ прескочио — 
Тај сме рећи: хоп! 

„Стармали“ 1887. 

четвртак, 8. август 2013.

Чича Мија и његова капа

Вино пије, ватру саму, 
Чича Мија, 
И глава му, и капа му 
Веселија. 

Па како је лепо пио, 
Лепо плати, 
Пошô ј’, ал’ је преумио, 
Па се врати. 

„Дај, крчмару, бокал вина 
О поноћи! 
Да не морам, вели, сутра 
Опет доћи.„ 

Пије, пева; пије, игра 
Чича Мија, 
Капа му је сад од главе 
Паметнија. 
Глава десно, а капа се 
Лево ’ери: 
Капа хоће да се глави 
Не замери. 

Глава лево, капа десно 
Завитла се. 
Није капа апа-драпа, 
Пази на се. 

Знамо, Мијо, у какву си 
Пао мрежу, 
Ал’ још капа одржава 
Равнотежу. 

Но грунеш ли капу о тле, 
Зло ће бити: 
За капом ћеш, нехотице, 
Љоснут’ и ти. 

„Јавор“  1887. 

среда, 7. август 2013.

Ђаволска балада

„Што ћу, Боже, што ћу, 
Жена ми се карта!“ 
Тако је лелекô 
У Негдину неко. 

А ђаво му шапнô: 
„Хихи, хихи, хи! 
Па зар не знаш лека, — 
Хајд’ у крчму, пи!“ 

А човек, кâ човек, 
Шта је друго знао, 
Што му ђаво рекô 
То га послушао. 

Сад отац при вину, 
А мати при кецу, — 
Онда ђаво оде 
Да им чува децу. 
Гладио им децу 
Копитом и репом, 
Задахнô им душу 
Моралштицом лепом: 

„Добра деца увек 
Родитеље следе, 
Треба да се на оца 
На мајку угледе!“ 

Тад’ је била сетва, 
Данас је већ жетва; 
Ђаво жање коров зрео 
— А то је и хтео. 

уторак, 6. август 2013.

Песма о пићу

Ко год само пити мари, повода ће лако наћи; 
Та пије се на свечари, — а пије се и на даћи. 

Један пије да не заспи, — други вином санак хита; 
Петар пије порад жеђи, Павô — порад апетита. 

Пије с’ после масних јела, — ал’ и онда кад се пости. 
Један пије што је снажан, други пије због слабости. 

Старци пију јер су стари, а младићи јер су млади. 
Зими с’ пије да се грије, лети да се порасхлади. 

Један пије јер је богат, други пије јер је дужан. 
Један пије јер је весô, други пије јер је тужан. 

Неки пију да се бију, неки јер се братит’ хоће; 
Једни пију рад дружине, други пију због самоће. 

Било јутро, подне, вече, — вино вели: сад је доба. 
Један пије јер га знаде, други пије да га проба. 

Исто с’ пије кад се пође, кâ што с’ пије кад се уђе. 
Газда пије: његово је, — а гост пије јер је туђе. 

У крчму се лако ступи, — за пиће је увек згода, — 
Један пије кад што купи, други пије кад што прода. 

Пију мудри, пију луде, — та пије се на све стране. 
Један пије јер га нуде, други пије јер му бране. 

Мирски људи, оци свети, свако нађе што да слави. 
Један пије кад се сети, други кад се заборави. 

На послове друге врсте теже с’ креће наша нога, — 
Ал’ за пиће увек биће и титула и разлога. 

понедељак, 5. август 2013.

Покварена романца

Састали се двоје 
Иза нова пласта; 
Млади Лака то је 
И још млађа Наста. 
Ја гледах са пласта.

Познавô сам Лаку — 
Њега ј’ љубав врела 
По ноћи и мраку 
Овамо донела 
Из другога села. 

Он се клео Насти, 
Клео јој се живо: 
Пре ће сунце пасти, 
Анђô зборит’ криво... 
То сам прислушкивô. 


Ту ј’ заклетву јаку 
Чŷо и чика-Пера, 
На кукавног Лаку 
Напујдао кера — 
Ето ти малера.

Затрча се зéља 
Отпуштен са ланда... 
Поквари се жеља 
Младог иностранца — 
И моја романца. 

недеља, 4. август 2013.

Чудан сан

(Мађарски од Е. Јакаба)

Ономад сам чудан санак снио: 
Шећући се преко тротоара 
Нађох што је неко изгубио, 
Нађох нече срце из недара. 

Подигô сам млађано срдашце, 
Да га плахи не погазе људи; 
Пођох даље, тражећи му госу, 
Да га вратим у рођене груди. 

Питао сам и тамо и амо: 
Ко изгуби тај адиђар мали? 
„Шта, адиђар? Чудна адиђара!“ 
Тако су ме многи исмејали. 

Сусрете ме једно момче младо 
— Са чела му тиха туга веје — 
Чим опази срце, познаде га, 
Познаде га и рече чије је. 

Било срце лепоте девојке, — 
Одох к њојзи молит’ да ме прими, 
Слушкиња се за час тили врати, 
Поклони се и одговори ми: 

„Молим лепо, срце ћемо данас 
Ставит’ овде на ово сиџаде. 
Госпођица сутра ће га наћи, 
Јер, верујте, данас нема каде. 

Зар не знате, данас је венчање, — 
Ох, стекла је мужа богатога. 
С Богом!“ — С Богом! — Ето то сан спио. 
Чудан санак, јест’ тако ми Бога!

субота, 3. август 2013.

Ко око чега

„Око свеће лептир леће, 
Љубав њему не да мира, 
А кад јутро освануло, 
Нит’ је свеће ни лептира.“ 

И ја лебдим око флаше, 
Јер ми за њом срце вене; 
Доћ’ ће време, па гле нема 
Ни флаше ми, па ни мене — 
Само суме неплаћене. 

„Стармали“  1884. 

петак, 2. август 2013.

Бабин савет

Ако волиш јаја јести, 
Не смеш клати коке своје. 
Без кокошке нема јаја. 
Није л’ тако? — Јест, тако је! 

Ако желиш кокош пећи, 
Онда не смеш јаја јести; 
Јер без јаја никад нећеш 
Кокошака произвести. 

То је савет што га даје 
Наша мудра бака. 
Ко послуша неће јести 
Ни јаја ни кокошака. 

* * * 

Многи савет који чујеш 
Овим истим духом дише: 
Штеди ово, штеди оно — 
Да остане баби више. 

четвртак, 1. август 2013.

Лептирица

На столу је мирно свећа горукала, 
А по соби лети лептирица мала. 
У несташном лету весело и смело 
На дувар поглêда, на светлиште бело; 
Обрну се к свећи, нехотице, чило, 
„Гле, још јача светлост!“ — мило јој је, мило. 
Гледа тако летом. Гледа тако дуго, 
Сита је светлости, — хајде сад што друго! 
Кад окрете леђа свећином пламенку 
На дувару спази својег тела сенку. 
Ето нешто ново. Што је ново дрâжи. 
Сад у тој новини забавицу тражи. 
Весели се томе као неком дару: 
Њена мала сенка игра по дувару. 
Малена је сенка. Остраг гори свећа. 
Ал’ што ближе к свећи, а сенка све већа. 
„Тако ли је дакле! Сад ми је све јасно: 
Та ја много могу; ала је то красно! 
Могу, вала, ведрит’, могу и облачит’; 
Цео светли дувар ја могу помрачит’. 
Е, ко би се надô такој моћној срећи! 
Та ја ево могу да пркосим свећи.“ 
Набујао пркос у слабом створуљку; 
Па све ближе к свећи, к мирноме горуљку. 
„Ох, да топле сласти; сад видим шта значим. 
Ето, сад ћу цео дувар да помрачим! 
Још маличак пак ћу видет’ собу црну!“ 
У томе маличку у пламен насрну, — 
Пак нестаде и ње и њезина сена 
И лудила њена. 

„Јавор“ 1893. 

среда, 31. јул 2013.

Духовска песма

Данаске је онај данак, 
Кад се сећа велики и мали 
Да су разни језици 
Баш са неба доле пали. 

Зато језик макар који 
Има с неба своје право: 
Ко му крати ово право 
Тај се Богу греши здраво. 

Сви језици нека живе, 
Разним збором Бога славе. 
То нек’ чују, то нек’ знају 
Сви народи, све државе. 

Свети душе, ти помози! 
Храни, брани језик свачи! 
Само језик сека Пелин 
Могô б’ бити — мало краћи. 

„Стармали“ 1881. 

уторак, 30. јул 2013.

Чудновато!

„Пéсницом удри, брате, 
Ударај макар куда,“ 
Рекла ми једна луда. 

„Јер где год видиш кога, 
Сви су ти на зло брзи, 
Свакò те братски мрзи.“ 

А ја сам луду гледô: 
Чело му било бледо, 
Врх њега иње седо. 

Кад велиш да је тако, 
И кад ми кажеш: брате, 
Јурнућу прво на те. 

Ударих силно, снажно... 
Рука ми сва у крви; 
Огледало се смрви. 
Ха, неста луде! — али 
Ко ни се смеје, ко? 
— Гле! ја се смејем то! 

1891. 

понедељак, 29. јул 2013.

„Сонет“

Сонет се лако ствара. 
Пазите, браћо млада, 
Ја ћу га створит’ сада, 
Макар да немам дара. 

Узме се форма стара 
Стих по стих у њу пада, 
Крај се са крајем склада — 
И форми нема квара. 

Још јаче силом прегни 
И форму јаче стегни 
И — готова је стварка. 

Сад, песмо, у свет иди! 
„Сонет“ си — то се види; 
Ал’ не види с’ Петрарка. 

„Стармали“ 1888. 

недеља, 28. јул 2013.

Прича о рибару и о рибици

(Од Пушкина)

— Слободно преведено —

Живео је рибар стари с женом старицом 
Украј оног ширног мора, сиње пучине. 
маленој кровињари живели су ту 
Тридес’т пуних годиница и још на то три, 
Хранили се риболовом по сиротињски. 
Наврши се тридес’т лета и још на то три, 
Спрема старац мрежу своју опет ће на лов, 
А старица ћути, преде пред кровињаром. 
Баци старац мрежу своју, — ништ’ не улови; 
Баци мрежу по други пут, — јадан је то лов 
Нека морска травурина, то је било све. 
Још једаред мрежу хити, па је извуче, 
А у њојзи копрца се мала рибица. 
То не била проста риба, свакидашњица, 
Већ је била златопера и златорепа. 
Рибица се стаде молит’ старом рибару: 
„Пусти мене, добра душо, натраг у море, 
А откупа, каква хоћеш, ишти, — даћу ти“. 
Зачуди се деда-рибар, — чудно и јесте: 
Ухватити златну рибу која говори! 
Он се дуго не премишља већ је испусти: 
„Иди, рибо, с милим Богом, иди у море! 
У мору је теби живот, копно ти је смрт. 
Иди, пливај, праћакај се чила, весела, 
Ја те пуштам, радо пуштам и без откупа!“ 
Кад је деда дошô дома својој старици, 
Све јој редом приповеди што се догоди. 
А старици, кад је чула, било неправо: 
„Ала, ала, мој човече, стара небриго, 
Тај ти посô, што уради, није ваљао. 
Златна риба нудила ти свака откупа, — 
Зашт’, неборе, не заиска ново корито? 
Ово старо знаш да нам се јуче распукло“. 

Стари деда, куд ће, шта ће, морô с’ вратити, 
Оде к мору, а море се тихо гибало; 
Он дозивље шапућући златну рибицу, 
Она му се одазива: „Ево, ево ме, 
Реци, деда, ако желиш штогод од мене.“ 
Старац риби поклони се: „Рибо-госпођо, 
Не даде ми бака мира, прости досаду! 
Ето видиш, њојзи треба ново корито, — 
Оно старо јуче нам се уздуж распукло.“ 
А риба му одговара: „Није т’ ни бриге! 
Иди кући, корито је баби дошло већ.“ 

Вратио се деда кући, и гле, Бога ми, 
Испред куће, кровињаре, ново корито. 
А бабушка, радује л’ се? — А баш ни мало: 
„Лудо моја, да би лудо и сакалудо, 
Ти би хтео са коритом да ме усрећиш! 
Зашто ниси заискао лепу кућицу, 
А корито сваки Циган уме направит’!“ 

Стари с’ деда почешкује иза увета, 
Упути се опет мору, невоља му је, 
А море се таласало, — ветрић ћарлија. 
„Где си, рибо?“ — „Па ево ме!“ — „Само кад си ту! 
Морô сам ти опет доћи, ал’ не замери; 
Моја баба, наспело јој, хтела б’ кућицу, 
Нашу малу кровињару већ је омрзла.“ 
„Е па леко, е па лепо!“ риба говори, 
„Иди само натраг својој баба-Анушки, 
Нек’ јој кућа буде срећна и берићетна.“ 
Кад се деда-Софроније баби вратио, 
Морао се прекрстити, — чудно и јесте: 
Где је била кровињара стара њихова 
Ту сад нађе лепу кућу, лепшу не треба; 
Нит’ је мала ни велика, ал’ за живот рај — 
Стара бака изгледа га већ на прозору: 
(И оваки и онаки) „Шта сад учини! 
Не треба ми така кућа, кућа сељанска, 
Нит’ ја хоћу да останем довек сељанка; 
За мене је да постанем вел’ка госпођа, 
Па да живим у палати, права бољарка.“ 

Покуњи се стари рибар, опет мору хајд’; 
А по мору гибали се дебљи таласи. 
Зове рибу; риба дође; старац говори: 
„Ево мене по невољи опет ка теби: 
Послала ме моја стара баба-Анушка, 
Она неће да остане више сељанка; 
За њу ј’, вели, да постане вел’ка госпођа 
Па да живи у палати, права бољарка.“ 
Златна риба нашег старца не укорава, 
Већ срдачно отпушта га: „Иди, биће све!“ 
Чудећи се поврати се старац старици; 
Налази је у палати, трему стубовном, 
На њојзи је светло рухо, рухо бољарско 
Са первазом скупоценим, крзном собољским. 
На њојзи је бисер, злато, драго камење, 
Пред њом клече и уздишу многи робови, 
А она их грди, псује, па и чупа их. 
Старац гледи из далека па се поклони: 
„Помози Вам Бог небески, госпо бољарко! 
Сад се ваљда жеље ваше већ умириле.“ — 
Али жена, ал’ бољарка кâ да не чује: 
Она посла својег мужа у коњушнице, — 
Посô ће му од сад бити коње тимарит’. 

Тако прође пет-шест дана, жена зове га 
Па га опет шаље риби (дуготрпљивој) 
Да јој каже нову жељу њеног господства. 
Оде старац сињем мору, мору дебелом, 
Над морем се натурила магла, облаци, 
Ал’ још море није бурно, само спрема се. 
Помолила риба главу и пре позива: 
„Где си, старче? Реци шта је, да с’ не дангуби.“ 
Старац вели: „Ето шта је, — мука, невоља: 
Мојој баби није доста славе бољарске, 
Она б’ хтела царску круну, — ето, то ти је.“ 
Не чуди се риба томе, мирно говори: 
„Хоће круну? — Нек’ јој буде! Виће царица. 
А ти иди па је види како царује.“ 

Оде старац. Нађе бабу. Баба царица. 
Она седи за трпезом, — пир, благовање, 
А велмуже и бољари стоје око ње 
Па јој точе старо вино, оно заморско. 
Усуди се старац рећи својој Анушци: 
„Клањам ти се, светла круно, наша царице: 
Сад си једном и ти срећна, сад већ имаш све!“ 
Ал’ царица продера се: „Гле угурсуза! 
И он смеде амо доћи. Таки на поље!“ 
А господа поскочила на царичин миг, 
Гурају га, турају га рукам’, ногама. 
Кад изиде, на пољу га народ дочека, 
Смеју му се, ругају му с’: тако т’ и треба! 

Прошло опет пет-шест дана (сад ће бити крај). 
Посла опет баб’-Анушка, то јест царица, 
Посла гарду да доведу деду рибара. 
„Још једаред мораш ићи златној рибици 
(Ако нећеш, одмах ћу ти главу посећи). 
Ја сад хоћу, заповедам, тако мора бит’: 
Златна риба нека дође амо у мој двор, 
Нека дође да ми служи, да ми робује, 
Чим зажелим штогод, да ми створи, донесе.“ 

А старцу је мила глава, — мора послушат’! 
Оде опет мору сињем, мору дебелом. 
Море бурно као да му гнев ускипео, 
А кроз маглу, кроз облаке муње севају, 
„Рибо, рибо, златна рибо, оди, молим те!“ 
Риба му се одазивље: „Ево, ево ме.“ 
„Рибо, рибо, златна рибо, сад је истом зло. 
Рибо, рибо, добра рибо, страх ме је и стид. 
Ти начини моју жену тја и царицом, 
Ал’ и тим се њене жеље не зајазише. 
Сад би хтела да т и сама дођеш у њен двор, 
Ти да дођеш да јој служиш, да јој робујеш; 
Чим зажели штогод, да јој створиш, донесеш!“ 
На то риба не одврати баш ни речице, 
Само шину, само пљесну репом по води 
Па се загњури. — ∙ ∙ — 

Ту је старац дуго стојô, дуго чекао, 
Чекô рибу, риба му се више не јави. 
„Е па шта ћу? Доста ј’ било“, мисли у себи. — 


Поврати се деда рибар својој старици. 
Ту сад очи разрогачи: све је кâ и пре. 
Малена им кровињара лежи крај мора, 
На прагу је баб’-Анушка тужна, невољна; 
На руку је наслонила лице плачевно, 
Уз њу стоји распукнуто старо корито. 

„Невен“ 1890.